Search the Community
Showing results for tags 'сербия'.
-
https://idn.org.rs/poziv-za-ucesce-na-skupu-religioznost-i-religijsko-obrazovanje-mladih/ CALL FOR PAPERS The 8th Annual International Conference on Religious Education and Religiosity of Young People Silver Lake (Srebrno jezero), 8-9 September 2023 organized by the Institute of Social Sciences from Belgrade (Forum for Religious Issues and ISS Center for Sociological and Anthropological Research) and the Center for Empirical Research of Religion, Novi Sad The Institute of Social Sciences, National Institute for the Republic of Serbia, is organizing the 8th Annual International Sociology-Religiology Event at Srebrno Jezero (“Silver Lake”) near Veliko Gradište in Serbia on 8-9 September 2023. For more than twenty years in the Republic of Serbia, seven traditional religious communities have provided confessional religious education in primary and secondary schools as part of the curriculum. After two decades, many questions arise regarding the positive and negative aspects of the entire project, the impact and consequences of religious education on students’ opinions and behavior, and also on the global society and its institutions. However, the goal of the conference is not only to discuss the effects of religious education in Serbia, but also to focus on the regional context: models of religious education in the region (compulsory subject, optional confessional teaching, teaching about religious culture within other school subjects, such as: sociology, philosophy, history, or religious culture, ethics of world religions etc.); sociological-psychological empirical research on the impact of religious education on young people’s religiosity; and how a certain model of introduction to religion and faith affects the general religiosity of young people and their and attitudes towards many life challenges and important issues related to morality, identity, collective identifications, ecology, political issues and preferences, new technologies, reproductive practices and many others. The conference will bring together a significant number of researchers from Serbia and the region who will participate in the following thematic panels: - Empirical research on religiosity and devotion to the Church among different social groups, especially young people and students; What conclusions can be reached about the tendencies in the religiosity of people in this region? - Religious education in the countries of the region and Europe in the sociological and political context: regulation, experiences, and modalities of religious education; - What do national statistics and research data show about students’ preferences for religious education in primary and secondary education? What are the long-term effects of religious education considering students’ satisfaction with the teaching of religious education? - Teaching methods of religious education: recent changes in the curriculum, textbooks, teaching staff; Are there alternatives for religious education through other school subjects (sociology of religion, history of religions, ethics, etc.)? - The social context of religious education: public views and actions of various social institutions and social actors towards the religious education for young people (political organizations, civil society, families). Considering that we expect authors from different national and religious backgrounds and authors who support various theoretical and methodological solutions to these issues, discussing these questions would be mutually beneficial and encouraging for gaining insights into such complex and dynamic religious-confessional matters. International Program Committee of the Conference - Mirko Blagojević, Ph.D. Head of FOREL, Principal Research Fellow, ISS, Belgrade; - Goran Bašić, Ph.D. Director of the ISS, Principal Research Fellow, ISS, Belgrade; - Suzana Ignjatović, Ph.D. Senior Research Associate, ISS, Belgrade; - Zorica Kuburić, Ph.D. Full Professor, Center for Empirical Researches of Religion, Novi Sad; - Zlatko Matić, Ph.D. Associate Professor, Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade, Belgrade; - Željko Pavić; Ph.D. Associate Professor, Vice-Dean for Research and International Cooperation Faculty of Humanities and Social Sciences Josip Juraj Strossmayer University of Osijek, Croatia; - Vladimir Bakrač, Ph.D. Associate Professor, Faculty of Philosophy, Nikšić, Montenegro; - Ružica Cacanoska, Ph.D. Principal Research Fellow, Institute for Sociological, Political and Juridical Research Ss. Cyril and Methodius, University in Skopje, Republic North Macedonia; - Sergey Lebedev, Ph.D. Professor, Institute of Social Sciences and Mass Communication, Faculty of Theology and Social Sciences, Belgorod State and Research University, Belgorod, Russian Federation; - Nonka Bogomilova, Ph.D. Principal Research Fellow, Institute of Philosophy and Sociology, Sofia, Bulgaria; - Emil Hilton Saggau, Ph.D. Research Fellow, Lund University, Lund, Sweden; - Paul Mojzes, Ph.D. Retired Full-Time Professor, Rosemont College, PA, USA; - Nataša Jovanović Ajzenhamer, Ph.D. Assistant Professor, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Belgrade; - Ivana Arsić, Ph.D. Research Associate, ISS, Belgrade; - Vladimir Mentus, Ph.D. Research Associate, ISS, Belgrade; - Nena Vasojević, Ph.D. Research Associate, ISS, Belgrade; - Ivana Ostojić, Ph.D. Research Associate, ISS, Belgrade. Organizing Committee of the Conference - Nataša Jevtić, ISS, Belgrade; - Emilija Mijić, BA, ISS; Belgrade; - Ljiljana Ćumura, MA, Center for Empirical Researches of Religion (CEIR), Novi Sad. Instructions for the participants: - Deadline for abstract submission: 30 April 2023. The submission should include the title (in English or Russian), author name(s), affiliation(s), email address, and an abstract (in English or Russian) of up to 200 words with 5 keywords to: office.skupovi@idn.org.rs and blagomil91@gmail.com; - The participants of the conference will have the opportunity to publish their contributions in the thematic collection. Notification will follow. The conference will be held at Vila Dinčić, Srebrno jezero (Silver Lake - Veliko Gradište), and the program will subsequently be available on the website of the Institute of Social Sciences in Belgrade. The participants of the conference cover their own travel expenses; the accommodation is provided by the organizer. Belgrade, February, 7, 2023 Director of the Institute of Social Sciences, Belgrade Goran Bašić, Ph.D Principal Research Fellow П О З И В за учешће на осмом међународном Годишњем научном скупу на Сребрном језеру, 8. и 9. септембра 2023. године под називом: РЕЛИГИОЗНОСТ И РЕЛИГИЈСКО ОБРАЗОВАЊЕ МЛАДИХ у организацији Института друштвених наука из Београда („Форума за религијска питања“ и „Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН“) и Центра за емпиријска истраживања религије, Нови Сад Институт друштвених наука, институт од националног значаја за Републику Србију, 8. и 9. септембра 2023. године организује на Сребрном језеру осми по реду Годишњи међународни социoлошко-религиолошки скуп под називом: „Религиозност и религијско образовање младих“. Већ више од двадесет година у Републици Србији се огранизује конфесионална веронаука седам традиционалних верских заједница у основним и средњим школама. Дакле, у поменутим школама седам религијских заједница одржава часове веронауке у Републици Србији у оквиру седмичног школског распореда часова. За протекле две деценије организације конфесионалне верске наставе стекло се позамашно искуство у тој организацији али су се самим тим кристалисала и многа питања око позитивних и негативних аспеката читавог пројекта, те утицаја и консеквенци верске наставе не само на полазнике, њихово мишљење и понашање, него и на шире религијске токове па самим тим и на глобално друштво и његове институције. Међутим, циљ научног скупа није само у проблематизовању искуства верске наставе у Србији, него је у фокусу и регионални контекст: како је ово питање решено код наших суседа, не само у правном контексту него и какво је њихово искуство одређеног вида организације упознавања ученика са религијом и конфесијама (обавезна, факултативна конфесионална настава, настава о религијској култури у оквиру научних предмета као што су: социологија, филозофија, историја, или настава у оквиру специфичних предмета као што су: религијска култура, етика светских религија и томе слично); шта показују њихова социолошко-психолошка искуствена истраживања; како одређени вид организације упознавања са религијом и вером утиче на општу религиозност и везаност за религију и цркву становништва и младих, да ли се повећава или смањује црквеност становништва, како упознавање ученика са религијом и црквама утиче на мњење младих људи о сијасет других животно важних питања везаних за морал, идентитет, колективне идентификације, екологију, политичка питања и преференције, нове технологије, репродуктивне праксе и многа друга? Скуп ће окупити репрезентативан број истраживача из Србије и региона који ће учествовати у оквиру следећих тематских целина: - шта показују емпиријска истраживања о религиозности и везаности за религију и цркву становништва, одређених социјалних група, посебно младих и студената и какви се закључци могу извести о тенденцијама у религиозности људи на поменутим просторима; - каква је ситуација са религијским образовањем у земљама региона и Европе у социолошком и политичком контексту различитих средина? Каква је правна регулатива у Србији, земљама региона и другим европским земљама? - шта показују статистички подаци и истраживања о опредељењу ченика за веронауку у основним и средњим школама, какви су ефекти и задовољство наставом; - каква је организација и методика наставе веронауке, које су промене у наставном плану, уџбеницима, наставном кадру, постоје ли алатернативне могућности за религијско образовање преко других друштвених дисциплина (социологија религије, историјa религија, етика итд.); - каква је друштвни контекст религијског образовања и однос различитих друштвених институција и друштвених актера према религијском образовању младих (политичке организације, цивилно друштво, породица). С обзиром на то да на скупу очекујемо истраживаче из различитих националних и конфесионалних средина са различитим теоријским и методолошким полазиштима, очекујемо да ће овај међународни скуп допринети продубљеним увидима у сложен и динамичан религијско-конфесионални комплекс и друштвени значај религија и цркава. *** Mеђународни Програмски одбор научног скупа - Др Мирко Благојевић, руководилац ФОРЕЛ-а, научни саветник ИДН-а, Београд; - Др Горан Башић, директор ИДН-а, научни саветник, Београд; - Др Сузана Игњатовић, управница Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН-а, виша научна сарадница, Београд; - Проф. др Зорица Кубурић, редовна професорка у пензији, Центар за емпиријска истраживања религије, Нови Сад; - Проф. др Златко Матић, ванредни професор Православно- богословског факултета Универзитета у Београду, Београд; - Проф. др Жељко Павић, ванредни професор Филозофског факултета, Осијек, Хрватска; - Проф. др Владимир Бакрач, ванредни професор Филозофског факултета, Никшић, Црна Гора; - Др Ружица Цацаноска, научна саветница Института за социолошка, политиколошка и правна истраживања Универзитета св. Ћирила и Методија, Скопље (Македонија); - Проф. Др Сергеј Лебедев, професор Института друштвених наука и масовних комуникација Социјално-теолошког факултета Белгородског државног и истраживачког универзитета, Белгород, Руска Федерација; - Др Нонка Богoмилова, научна саветница Института за проучавање друштва и сазнања Бугарске академије наука, Софија (Бугарска); - Проф. др Иван Цвитковић, академик, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Сарајево (БиХ); - Др Емил Хилтон Сагау, виши научни сарадник Лунд универзитета, Лунд, Шведска; - Проф. др Пол Мојзес, редовни професор у пензији, Розмонт колеџ, Пенсилванија (САД); - Др Наташа Јовановић Ајзенхамер, доцент Филозофског факултета, Београд; - Др Ивана Арсић, научна сарадница ИДН-а, Београд; - Др Владимир Ментус, научни сарадник ИДН-а, Београд; - Др Нена Васојевић, научна сарадница ИДН-а, Београд; - Др Ивана Остојић, научна сарадница, ИДН-а, Београд. Организациони одбор научног скупа - Наташа Јевтић, ИДН, Београд; - Мр Емилија Мијић, ИДН, Београд; - Мср Љиљана Ћумура, Центар за емпиријска истраживања религије, Нови Сад. Упутство за учеснике скупа - послати до 30. априла 2023. године на енглеском или руском језику пријаву за научни скуп која садржи име и презиме аутора, афилијацију, наслов рада, мејл адрсу, апстракт до 200 речи, 5 кључних речи на следеће адресе: office.skupovi@idn.org.rs и blagomil91@gmail.com; - учесници скупа ће имати могућност да објаве рад у тематском зборнику о чему ће бити накнадно обавештени. Скуп се одржава у вили Динчић, на Сребрном језеру (Велико Градиште) а програм ће накнадно бити доступан на сајту Института друштвених наука из Београда. Учесници скупа сами плаћају путне трошкове доласка а смештај је за учеснике бесплатан. У Беoграду, 7. фебруара 2023. године. Директор Института друштвених наука, Београд Др Горан Башић, научни саветник
-
- annual international conference
- religious education
- (and 3 more)
-
INVITATION to the Annual International Scientific Conference on Religion in the Global Crisis of Late Modernity at Silver Lake, 9-10 September 2022 organized by Institute of Social Sciences from Belgrade (Forum for Religious Issues and ISS Centre for Sociological and Anthropological Research) in association with Institute of Social Sciences and Mass Communications of Faculty of Theology and Social Sciences (Belgorod State and Research University, Belgorod, Russian Federation) In spite of the fact that the previous two years have been marked by the pandemic of the SARS-CoV-2 virus and all of its consequences and fears, in 2021 the Forum for Religious Issues (FOREL) and the ISS Center for Sociological and Anthropological Research along with co-organizing partners, have even under such circumstances managed to organize an offline scientific conference at Silver Lake, Serbia, for the 6th time. The number of foreign participants, with certain participation of domestic ones, was enough to characterize this event as an international one and to be co-financed by the Serbian Ministry of Education, Science, and Technological Development as such. Emboldened by such experience, we decided to hold the 7th international sociological-religious studies gathering in September of this pandemic year as well, with the title: Religion in the Global Crisis of Late Modernity. The experience in organizing such events and the publishing activity that accompanies them give us hope that this year’s gathering and the publishing of conference proceedings will be satisfying not only for the participants from the Institute of Social Sciences but also for colleagues from other domestic and foreign scientific-research institutions who are studying the religious phenomenon from different disciplinary approaches. *** It needs not to specifically emphasize the extent to which the pandemic, in the two years since its inception, has unveiled not only the cracks in the healthcare sub-system of society but also other more or less visible contradictions and paradoxes of global society that apparently should not have any links to healthcare: from the economic, political and spiritual, all the way to the geostrategic domain of social life. Truth be told, when it comes to religious experience and expression, some kind of crisis always lingers in the background. Some authors would argue that human existential crisis is in itself a key and irremovable trans-historical constant of the appearance and persistence of religion in human life (uncertain existential human situations in general, death, suffering, human restlessness, etc.). However, every social crisis, as an ambient framework of work and existence of believers of different confessional communities, generates many challenges to both the aforementioned believers, and to their institutionalized religious organizations. Those challenges can be not just positive (faith, hope, love), but also very negative in nature. Examples are (too) many: here, we will mention one of our own, local, and relatively new ones, regarding the affirmation of religion and confession in the early ‘90s and the violent dissolution of the socialist federation. Apart from strengthening the solidarity among members of the same religion, homogenizing communities, and empowering the previously marginalized faith, the revitalization of religion has also added fuel to the fire of ethno-religious conflicts and greatly contributed to their tragic consequences in the vast space of the former socialist federation. The contemporary world of late modernity is burdened with crises and paradoxes that the pandemic of coronavirus only made more visible. The energy crisis (primarily in Europe) is negatively affecting production, market flows, and economic life in general. The global political-geostrategic crisis (USA, China, Russia, the European Union) and the local crises in Bosnia and Herzegovina and Kosovo are disturbing with their potentially inconceivable global and regional consequences, while the spiritual crisis (in Europe) is pushing the side effects of radical secularization to the extreme (for example, the EU’s recommendation to use the word “holiday” instead of Christmas). The motive for organizing a gathering with the mentioned topic is in the search for answers to the plethora of research questions regarding the religious situation in the described general ambient frameworks of crises. As the global crisis affects every corner of individual and social life, the topic of the conference is broadly set and considers the relationships between: -religion and the SARS-Cov-2 virus pandemic; -social crisis and religious beliefs and behaviors; -religion and collective identity; -religion and rising social differences; -religion and ecology; -religion and democracy and political preferences; -religion and social values; -religion and the crisis of modern family; -religion and demography and pro-natalist policies; -personal and collective faith; -religion and the state and legal regulation of religious communities; -religion and the economic sub-system of society. Considering that we expect authors from different national and religious backgrounds and authors who support different theoretical and methodological solutions to these issues, we have no doubt that discussing these questions would be mutually beneficial and encouraging for always needed insights into such complex and dynamic religious-confessional matters. *** International Program Committee of the Scientific Conference: Mirko Blagojević, PhD, Head of FOREL, Principal Research Fellow, ISS, Belgrade; Goran Bašić, PhD, Director of the Institute of Social Sciences, Principal Research Fellow, ISS, Belgrade; Lilijana Čičkarić, PhD, Head of the Centre for Sociological and Anthropological Research, Principal Research Fellow, ISS, Belgrade; Zlatko Matić, PhD, Associate Professor, Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade, Belgrade; Nataša Jovanović Ajzenhamer, Assistant Professor, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Belgrade; Sergey Lebedev, PhD, Professor, Institute of Social Sciences and Mass Communication, Faculty of Theology and Social Sciences, Belgorod State and Research University, Belgorod, Russian Federation; Sergey Borisov, PhD, Professor, Director of the Institute of Social Sciences and Mass Communication, Faculty of Theology and Social Sciences, Belgorod State and Research University, Belgorod, Russian Federation; Sergey Trofimov, Assistant Professor, Faculty of Journalism, Lomonosov Moscow State University, Moscow, Russian Federation; Željko Pavić, PhD, Associate Professor, Vice-Dean for Research and International Cooperation Faculty of Humanities and Social Sciences Josip Juraj Strossmayer University of Osijek, Croatia; Vladimir Bakrač, PhD, Associate Professor, Faculty of Philosophy, Nikšić, Montenegro; Yuri Stoyanov, PhD, Professor, School of Oriental and African Studies, London, United Kingdom and Jerusalem, Israel; Nonka Bogumilova, PhD, Professor at the Institute of Philosophy and Sociology, Sofia, Bulgaria; Emil Hilton Saggau, PhD, University of Copenhagen, Department for Church History, Denmark; Paul Mojzes, PhD, Retired Full-Time Professor, Rosemont College, PA, USA; Ivan Cvitković, PhD, Academician, Academy of Sciences and Arts of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo, BiH; Ružica Cacanoska, PhD, Institute for Sociological, Political and Juridical Research Ss. Cyril and Methodius University in Skopje, Republic of Macedonia; Olga Smolina, PhD, Full-time Professor at the Department of Philosophy, Culture and Information Science at East Ukrainian National University Vladimir Dalj, Severodonetsk, Ukraine. Organizing committee of the scientific conference: Dijana Arsenijević, ISS, Belgrade; Nataša Jevtić, ISS, Belgrade; Predrag Jovanović, PhD, ISS, Belgrade; Milan Blagojević, MA, ISS, Belgrade. Important Dates: - 1 April 2022 – deadline for submitting the title of the paper in English or Russian with affiliation, mail, and an abstract of up to 200 words with 5 keywords to e-mails: office.skupovi@idn.org.rs and blagomil91@gmail.com; - 1 September 2022 – the papers with at least 29,000 characters in English or Russian together with the references and at least two self-citations are to be submitted by 1 September 2022 to the emails: office.skupovi@idn.org.rs and blagomil91@gmail.com. The page format should be A4, the text should be written in Times New Roman Font, 12 pt, with 1.15 spacing and 2.5 cm margins. The texts in Russian should have a broader abstract in English at the end of the paper. In-text citations should be in parentheses, e.g. (Berger, 1999: 19) and an extensive reference list should be provided at the end of the paper. The conference will be held on 9-10 September 2022 at Vila Dinčić, Silver Lake (Veliko Gradište), and the program will subsequently be available on the website of the Institute of Social Sciences in Belgrade. The participants of the conference cover their own travel expenses and the accommodation is free. Belgrade, January 24, 2022 Director of the Institute of Social Sciences, Belgrade Goran Bašić, PhD, Principal Research Fellow Head of FOREL ISS Mirko Blagojević, PhD, Principal Research Fellow П О З И В за учешће на међународном Годишњем научном скупу на Сребрном језеру, 9. и 10. септембра 2022. године под називом: РЕЛИГИЈА У ГЛОБАЛНОЈ КРИЗИ КАСНЕ МОДЕРНЕ у организацији Института друштвених наука из Београда („Форума за религијска питања“ и „Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН“) и Института друштвених наука и масовних комуникација Научно-истраживачког универзитета „БелГУ“, Белгород (Руска Федерација) Иако су прошла и претпрошла година била у знаку пандемије САРС-КоВ-2 вируса, са свим страховима и последицама познатих свима, Форум за религијска питања и Центар за социолошка и антрополошка истраживања ИДН-а са партнерима у саорганизацији и у таквим условима успели су да 2021. године offline организују шести по реду међународни научни скуп на Сребрном језеру. Број страних учесника уз одређено учешће домаћих, био је довољан да се овај скуп могао окарактерисати као међународни а који је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије суфинансирало. Понукани таквим искуством, усудили смо се да и ове пандемијске године одржимо седми међународни социолошко-религиолошки скуп у септембру ове године под називом: Религија у глобалној кризи касне модерне. Искуство у организацији оваквих скупова и издавачка делатност произашли из таквих научних догађања даје нам наду да ће и ове године одржавање скупа и издавање зборника радова са скупа бити успешно на задовољство не само учесника из Института друштвених науке него и колега из других НИО из земље и иностранства који се у различитим дисциплинарним приступима баве религијским феноменом. *** Не треба посебно наглашавати колико је пандемијска криза у ове, готово две године од њеног проглашења, белодано показала пукотине не само у здравственом подсистему друштва него и друге више или мање видљиве супротности и парадоксе глобалног друштва које на први поглед са здравственим системом не би требало да имају везе: од економског преко политичког и духовног па све до геостратешког подручја друштвеног живота. Истина, што се религијског искуства и израза тиче нека врста кризе увек стоји у позадини. Има аутора који сматрају да је људска егзистенцијална криза само по себи кључна и неуклоњива трансисторијска константа појаве и перзистирања религије у људском животу (несигурна, неизвесна егзистенцијална људска ситуација уопште, смрт, патња, људске несмирености итд.). Но, свакако друштвена криза као општи амбијентални оквир постојања и рада верника различитих конфесионалних заједница генерише многобројне изазове како поменутим верницима тако и њиховим институционализованим религијским организацијама. Ти изазови могу да носе не само позитивне (вера, нада, љубав) него и врло негативне предзнаке. Примера има исувише: поменимо један наш, локални и релативно свеж а тиче се афирмације религије и конфесије почетком 90-их година прошлог века у време конфликтног растакања социјалистичке федерације. Поред тога што је ревитализација религије појачала солидарност међу припадницима исте вере, што је хомогенизовала заједнице и појачала претходно друштвено маргиналозовану веру, она је умногоме потпомогла, доливањем уља на ватру, распламсавању религијско-конфесионалних конфликата са свим трагичним последицама на немалом простору бивше социјалистичке федерације. Савремени свет касне модерне бременит је кризама и парадоксима које је пандемија корона вируса учинила видљивијим. Гасно-енергетска криза (пре свега у Европи) негативно утиче на производњу, тржишне токове и економски живот уопште, глобална политичко-геостратешка криза (САД, Кина, Русија, Европска Унија) и локална криза у Босни и Херцеговни и на Косову узнемирују могућим несагледивим глобалним и регионалним последицама а духовна криза (у Европи) доводи до краја нуспоследице радикалне секуларизације друштва (препорука ЕУ да се нпр. уместо Божића користи реч празник). Мотив за организацију скупа са наведеном темом налази се у трагању за одговорима на прегршт истраживачих питања која се тичу религијске ситуације у наведеним кризним општим амбијенталним оквирима. Пошто глобална криза захвата сваки кутак индивидуалног и друштвеног живота тема скупа је широко постављена и обухвата разматрање односа: - религије и пандемије САРС-КоВ-2 вируса; - друштвене кризе и религијских веровања и понашања; - религије и колективног идентитета; - религије и све већих социјалних разлика; - религије и екологије; - религије и демократије и политичких преференција; - религије и друштвених вредности, - религије и кризе савремене породице; - религије и демографије те пронаталитетне политике; - личне и колективне вере; - религије и државе те правног уређења религијских заједница; - религије и економског подсистема друштва ... С обзиром на то да на скупу очекујемо ауторе из различитих националних и конфесионалних средина и ауторе који подржавају различита теоријска и методолошка решења наведених питања не сумњамо да би разматрање тих питања и дискусија била обострано корисна и подстицајна за увек преко потребне продубљене увиде у тако сложен и динамичан религијско-конфесионални комплекс. *** Програмски одбор научног скупа : Др Мирко Благојевић, руководилац ФОРЕЛ-а, научни саветник ИДН-а, Београд; Др Горан Башић, директор Института друштвених наука, научни саветик ИДН-а, Београд; Др Лилијана Чичкарић, управник Центра за социолошка и антрополошка истраживања, научна саветница ИДН-а; Проф. др Златко Матић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд; Доц. др Наташа Јовановић Ајзенхамер, Филозофски факултет, Београд; Проф. Др Сергеј Лебедев, Институт друштвених наука и масовних комуникација Социјално-теолошког факултета Белгородског државног и истраживачког унивезитета, Белгород, Руска Федерација; Проф. др Сергеј Борисов, директор Института друштвених наука и масовних комуникација Социјално-теолошког факултета Белгородског државног и истраживачког унивезитета, Белгород, Руска Федерација; Доц. др Сергеј Трофимов, Факултет журналистике Московског државног универзитета Ломоносов, Москва, Руска Федерација; Проф. др Жељко Павић, Филозофски факултет Осијек, Хрватска; Проф. др Владимир Бакрач, Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора; Проф. Др Јури Стојанов, Школа за оријенталне и афричке студије, Лондон, Уједињено Краљевство и Јерусалим, Израел; Др Нонка Богумилова, научна саветница Института за проучавање друштва и сазнања Бугарске академије наука, Софија (Бугарска); Др Емил Хилтон Сагау, Универзитет у Копенхагену, Одељење за црквену историју, Данска. Проф. др Пол Мојзес, редовни професор у пензији, Розмонт колеџ, Пенсивалија (САД); Проф. др Иван Цвитковић, академик, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Сарајево (БиХ); Др Ружица Цацаноска, научна саветница Института за социолошка, политиколшка и правна истраживања Универзитета св. Ћирила и Методија, Скопље (Македонија); Проф. др Олга Смолина, редовна професорка на Катедри за филозофију, културологију и информационе делатности Источно-украјинског националног универзитeта Владимира Даља, Северодоњецк (Украјина). Организациони одбор научног скупа: Дијана Арсенијевић, ИДН, Београд; Наташа Јевтић, ИДН, Београд; Др Предраг Јовановић, ИДН, Београд; МА Милан Благојевић, ИДН, Београд. Важни датуми: - послати до 1. априла 2022. године на енглеском или руском језику наслов рада са афилијацијом, мејлом и апстрактом до 200 речи уз 5 кључних речи на мејлове: office.skupovi@idn.org.rs и blagomil91@gmail.com; - доставити саме текстове до 1. септембра 2022. године на енглеском или руском језику обима од најмање 29000 карактера са литературом и најмање два аутоцитата на мејлове: office.skupovi@idn.org.rs и blagomil91@gmail.com. Текст треба да буде у формату А4, фонт Time New Roman 12, проред 1,15 a све маргине 2,5 cm. Текстови на руском језику на крају рада обавезно треба да имају шири апстракт на енглеском језику. У тексту се цитирање врши у загради, нпр. (Berger, 1999:19) а на крају рада се даје исцрпан попис коришћене литературе у тексту. Скуп се одржава у вили Динчић, на Сребрном језеру (Велико Градиште) а програм ће накнадно бити доступан на сајту Института друштвених наука из Београда. Учесници скупа сами плаћају путне трошкове доласка а смештај је бесплатан. У Беoграду, 24. јануара 2022. године. Директор Института друштвених наука, Београд Др Горан Башић, научни саветник Руководилац ФОРЕЛ-а ИДН Др Мирко Благојевић, научни саветник
- 3 replies
-
- поздний модерн
- югославия
- (and 4 more)
-
Бранко Влахович: Сербия уже не верит в «морковки» НАТО Марина Полякова 22.04.2022, 15:17 Интервью © предоставлено Б.Влаховичем Несмотря на очень сильное давление со стороны Запада, Сербия не собирается вводить санкции против России. После бомбежек НАТО Сербия уже не верит ни в какие «морковки». Так считает сербский журналист, собкор белградской газеты «Вечерние новости» в Москве Бранко Влахович - Бранко, сейчас многие эксперты утверждают, что Сербия попала под дипломатический огонь с обеих сторон: Запада и России. Президент Александр Вучич, считают многие политологи, сделает ряд шагов навстречу Западу, но на разворот от России вряд ли решится. На Ваш личный взгляд, какой путь все-таки выберет Сербия? В ЕС? Или по пути с Россией? — Несмотря на действительно сильное давление — а на днях в Белграде была делегация американских сенаторов, они постоянно давят на Вучича и руководство Сербии — никаких санкций против России Сербия не будет вводить, это стопроцентно. Этого не хочет Вучич, он американской делегации сенаторов откровенно сказал, что не собирается менять свою позицию. И такое мнение у подавляющего большинства народа. На днях в Сербии подписали петицию против антироссийских санкций более 200 известных ученых, профессоров, писателей, деятелей культуры… Елена Гуськова: успех Вучича на выборах в Сербии во многом объясняется его поддержкой России © Елена Гуськова - В том числе режиссер Эмир Кустурица… — Между прочим, и он. Я уверен, что никаких санкций не будет, потому что, повторю, большинство народа против этих санкций, потому что у нас отношение к России было хорошим и будет. Я писал книгу про президента России Владимира Путина примерно лет 10 назад и могу сказать, что нет такой страны в мире, где Путин был бы так же популярен, как в Сербии. Что же касается Европейского союза, никакого секрета нет. Сербия хочет быть членом европейского сообщества, об этом неоднократно говорило руководство Сербии, в том числе Вучич в разговоре с Путиным. Причина простая: кроме нас, большинство наших соседей — уже члены Европейского союза, а остальные — на пути. Белоруссии-то гораздо легче — она сосед России, а мы — маленький островок на юге Европы. Слава богу, что сейчас и венгры показывают, что стремятся к самостоятельной политике в определенных вопросах. Так что нам легче сейчас иметь дело с западным давлением. Но то, что Сербия хочет стать членом европейского сообщества, — это и раньше было известно. Другое дело, что Сербия абсолютно не хочет, и народ этого не позволит, чтобы наша страна стала членом НАТО. НАТО бомбило нас. Я первый в каждом интервью говорю, что я большой противник того, чтобы моя страна стала членом этого проклятого военного союза. - Обострение в Косово случайно сейчас? — Ничего случайного нет. Американцы хотели устроить там военную базу, когда почувствовали, что они нежеланные гости в Германии. Они захотели базу в Косово и создали ее. И черт знает, сколько она будет там. Никто не может прогнозировать, будут ли они вообще уходить оттуда. Они нам будут мстить: у Америки есть база «Кэмп-Бондстил» недалеко от города Урошевац в Косово, а Британия уже продает ракеты против танков и против бронетранспортеров. - Несколько лет назад в интервью вы говорили, что Сербию никто и не собирается принимать в Евросоюз. Сейчас что бы вы об этом сказали? — Я так думаю и сегодня. Я против Евросоюза, потому что несмотря на то, что они говорят: «Мы все одинаковые» — кстати, этот лозунг сейчас подхватила Украина, — это неправда. Есть старые члены Европы — это первый сорт Европы, и только наивные люди думают, что болгары, румыны равноправны с немцами, французами, с этой старой Европой. Большинство бывших социалистических стран, особенно поляки, получили очень много, когда входили в ЕС: например, им простили долги. Там был чисто экономический интерес. На самом же деле, отношение, которое имеют эти маленькие страны к Европе… Мне нравится поговорка: «Если у хозяина есть собака, ему не приходится лаять». И эти бывшие соцстраны, они лают, потому что этого хочет дирижер в Америке. Я уверен, что на любом референдуме в Сербии большинство сербов будет, как и я, против входа Сербии в НАТО. Это абсолютно не дискуссионный вопрос. В репортажах из Белграда можно увидеть здания, которые остались у нас после бомбежки НАТО. Это осталось в памяти людей и в душе, так что в этом смысле никакие убеждения и «морковки» со стороны Запада не помогут. - Большинство сербов крайне позитивно высказываются о России и русских. Однако в то же время Белград только за последний короткий период трижды поддержал в ООН антироссийские резолюции, в том числе приостанавливающую членство РФ в Совете по правам человека. Как это расценивать? — Я из этих, кто считает, что это неправильно, но президент Вучич оправдывает это тем, что Запад хотел закрыть нефтепровод, через который мы получаем нефть. Вы знаете, что у «Газпрома» контрольный пакет акций в нефтяной индустрии в Сербии, и мы бы остались без поставок. Это оправдание Вучича. При этом большинство народа у нас было против такого голосования. - А люди не боятся, скажем так, какой-то мести от НАТО за свои пророссийские взгляды? — Сербов трудно запугать, мы испытывали такое раньше, и в этом смысле большинство народа прекрасно понимает коварство Запада. Нам только трудно выбрать, кто более коварный: США или Британия. Во многих вещах Лондон гораздо более коварный. Кстати, это заметно и на примере Украины. - Бранко, как сербы отнеслись к признанию Россией республик Донбасса? Ведь так же США признали «независимость» Косово. — Я считаю, что если бы, когда был референдум 2014 года в Крыму, если бы тогда Россия признала самостоятельность Донбасса, вопрос решился бы гораздо легче, чем сейчас. Многие говорят, что тогда Россия не была такой сильной в военном плане, в плане вооружения, это да, но в тот период Украина практически не имела никакой армии. И они были в эйфории, что сняли бывшего президента (Виктора Януковича. — ред.). Я уверен, что, если бы Борис Ельцин был менее самолюбивым и думал о русских, которые остались в других государствах, (после распада СССР не возникли бы подобные проблемы. — Ред.). Он об этом вообще не думал, для него важнее всего было кресло в Кремле. Ему было наплевать, как будут жить русские в Казахстане, в других центральноазиатских республиках. А я знаю, потому что, когда моя страна распалась, я работал региональным директором одного большого немецкого фармацевтического завода — директором по Центральной Азии. Я отлично помню те времена и то, как в этих странах относились к русским, как их выгоняли с разных позиций. Большая доля вины в этом — Бориса Ельцина. То же самое с русскими на Украине. Если бы Ельцин был умнее и меньше пил, Россия смогла бы уже тогда получить от украинского руководства те территории, где жили русские, и никаких военных действий в Донбассе не было бы. У вас принято все беды, связанные с распадом Советского Союза, связывать с Михаилом Горбачевым, но это не совсем верно. Я уверен, что главный виновник — Ельцин, он виноват во многих бедах русских, которые остались вне России, а их осталось очень много — почти 20 миллионов. Я очень сочувствую этим людям, потому что я своими глазами видел, что с ними происходило. - События на Украине ассоциируются у вас с какими-то другими историческими событиями? — Есть ли что-то похожее? Конечно, есть, если кто-то знает балканскую историю, тот знает, что в период Второй мировой войны в Хорватии были усташи, очень близкие к немецким нацистам. И к сожалению, этот вирус ненависти, неонацизм… многие люди не понимают, что этот вирус может успокоиться, но никогда не умрет. Я как-то писал статью для нашей газеты насчет Западной Украины и сотрудничества с немцами. На Украине был Степан Бандера. В Хорватии был такой Анте Павелич — вождь усташей. Очень много похожего! В определенные моменты вирус нацизма успокаивается, но потом, когда общественный иммунитет слабеет, тогда снова появляются группы молодежи, которые начинают на футбольных стадионах кричать лозунги усташей, а Украина начинает бегать с символикой нацистов и неонацистов. Что касается военной операции, я уверен, что русские на Украине справятся. А что касается цели денацификации — это такая сложная задача! К сожалению, я в этом смысле не оптимист. Думаю, что пройдет очень много времени, прежде чем люди станут умнее и будут вести себя действительно цивилизованно, потому что вирус ненависти — самый опасный вирус. Теги Сербия, Влахович https://ukraina.ru/interview/20220422/1033823818.html
-
- международные отношения
- сербия
- (and 4 more)
-
Научный результат. Социология и управление. 2020. Т. 6, № 3. С. 77-90. Динамика привязанности населения к (православной) религии и церкви в Сербии Мирко Благоевич, Владимир Бакрач Aннотация Авторы, в обзорной манере, отслеживают общие социально-политические условия в Сербии в их долгосрочной перспективе, инкорпорируя в эту рамку результаты исследования связи людей с религией и церковью – иными словами, их религиозности. Они используют два методологических подхода: исторический и социологический анализ, и полученные экспериментальным путём результаты по индикаторам религиозности, или привязанности людей к восточной православной религии и восточной православной церкви в Сербии. Композиция статьи: после введения и выбора методологического подхода авторы анализируют привязанность людей к религии и церкви в различных социальных системах с течением времени, описывая религиозную структуру. В первой фазе, до Второй мировой войны, религиозная структура описывается как стабильная с проортодоксальным консенсусом и без проблемных вопросов. Во второй фазе, после Второй мировой войны – как дестабилизированная религиозная структура с акцентом на процесс атеизации. В третьей фазе, в начале 90-х годов прошлого века – как (ре)стабилизировавшаяся религиозная структура в процессе десекуляризации сербского общества. Наконец, в настоящее время – как восстановленная религиозная структура, установившаяся в течение 90-х годов. В статье продвигается социологический подход к духовным и социально-психологическим явлениям, со всеми недостатками данного подхода применительно к изучению феноменов религии и религиозности. Ключевые слова: религиозность, привязанность людей к религии (церкви), социология религии, атеизация, (де)секуляризация, религиозная структура, Сербия Introduction (Введение). To achieve an objective and a nuanced picture of people's attachment to religion and the church in Serbia the analysis must iclude the time perspective. The time dimension of the analysis enables monitoring the continuity or discontinuity of that connection, since it is the result not only, as some claim, of innate human individual religiosity (homo religiosus), but also of changing social factors over time. Therefore, the title of this sociological paperwork does not emphasize religiosity itself as fluid and complex socio-psychological phenomenon, but also people's attachment to religion and the church as an even more fluid social phenomenon that depends more on the social context than on individual pro-religious attitudes and feelings. The notion of people's attachment to religion and the church is more appropriate for the sociological approach since in the final analysis there is no question of a person's religiosity or what is „true“ religiosity – a question beyond sociologist competence – but about the dynamics, scope, and degree of „external“ visible connection with religion and the church to which sociological analysis uses various indicators to measure. Thus, regardless of individual personal religiosity, his or her objective social connection with religion and religious organization can be explored, and so obtaining a more precise and broader picture of that connection than one-sidedly declared religiosity of the individual. Namely, some individuals declare themselves to be non-religious, and even atheists who still establish a connection with a religious organization, most often by participating in traditional and socially desirable religious rites and events. Other individuals are subjectively religious but do not participate in the life of the religious community, which is only an extreme case of disconnection with religion and the church[1]. In other cases, there is an abundance of various connections that characterize the different scope and degree of bonds, and it is up to the sociological expertise to analyze these cases and present the results. Of course, it does not mean that the subjective attitudes of citizens and respondents about their religiosity in sociological research should be neglected or completely abandoned in the analysis. A broader picture needs to be set that includes the social context of individual religiosity. Sociological analysis is less interested in religion itself because the study of a religious phenomenon helps to describe and interpret social movements (Šušnjić, 1998I: 106). In sociology, the personal and social connection with religion and the church can be studied with several indicators and usually by dividing the indicators of conventional religiosity (attachment to religion and church) into indicators of religious identification, indicators of dogmatic beliefs, and indicators of religious ritual practice and association. Using the above indicators, we can accurately describe different attitudes of people towards religion and the church in a religious-confessional organization in all these dimensions as well as the interrelationship of it. The time frame concretizes the socio-political, value-ideological circumstances in which religions and religious organizations exist. Obviously, these circumstances, sometimes crucial and sometimes less affect the existence, position, and duration of religious organizations, but also people's attitudes about religion and the church, whether these attitudes are driven by personal preferences and values or by desirable and non-affirmative collective values towards religion and the church. The sociological analysis aims to determine those circumstances and their influence on subjective notions, and the objective conditions of the existence of religion and the church. Serbia is an example of a society in which the attitude of people towards religion and the church, and especially towards Orthodoxy, was mediated by favorable or unfavorable external, non-religious social circumstances in which the church existed. The church is also a social organism, so its social position is determined by the mass affirmative, hostile, or neutral moods of citizens, which again are formed within the social and ideological assumptions of social systems in time and space. At the same time, these circumstances do not refer only to internal factors, but also to foreign policy and geostrategic ones, whose existence and influence on the state and society in the Balkans is more the rule than the exception. Therefore, the basic conceptual framework of this text consists of three concepts: the notion of people's attachment to religion and the church, the notion of dynamics of that attachment conditioned by the objective conditions in which Orthodoxy and the Serbian Orthodox Church existed. The third notion is the notion of religious structure from a sociological point of view. The analysis of this structure is based mostly on the results of empirical sociological, socio-psychological, and public opinion research and differentiation of respondents into believers, indifferent, unbelievers, and atheists. Methodology and methods (Методология и методы). Following the announced conceptual structure and goals of the paper, we define our methodology as observing the phenomenon of religious structure in a relatively long period by historical analyses of other authors (Radić, 1995), and during the observed period created sociological experiential records of religiosity and attachment to (Orthodox) religion and church. This period of observation of the mentioned phenomenon extends from after the end of the First World War to the present day. In the historical context, today's Serbia has passed the state-building path from the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, i.e. the Kingdom of Yugoslavia, and then so-called Socialist Yugoslavia (SFRY), then the state union of Serbia and Montenegro (Federal Republic of Yugoslavia) to the today's Republic of Serbia. All these states and societies formed different socio-political and ideological frameworks for the life of the Serbian Orthodox Church and people's attachment to religion and the church. These circumstances contributed to the affirmation or stigmatization of religiosity and connection to the church, which had a significant impact on the religious structure. Religious structure in a time perspective. Conventional connection of people with Orthodoxy and the Serbian Orthodox Church allowed us to get a perspective of several different general socio-political frameworks. In this context, the social position and the social and spiritual influence of the Serbian Orthodox Church in the traditionally belonging to its religious-confessional space were essentially ambiguous, even opposed. In that sense, the general religious situation was not unambiguous and unchangeable, but diametrically different, and we classified it with implicit abstractions, through two ideal-type patterns: in that sense, the general religious situation was not unambiguous and unchangeable, but diametrically different and classified with implicit abstractions, through two ideal-type patterns: one stimulating, which positively evaluated the religiosity and connection of people with the Serbian Orthodox Church and which implied its privileged social position, reputation, and national and cultural significance, and the other, which had a very disincentive effect on the religiosity of the people and the Serbian Orthodox Church in that it significantly worsened its social position, spiritual influence, and national significance and placed it on the margins of social life without the possibility of expressing, until then unproblematic, public implications. On a time scale, the affirmative framework was a period before the First World War until the end of the Second World War; also, the period from the early 1990s to the present day. The hostile and disincentive framework was from the end of the Second World War to the end of the 1980s. 1. Stable religious structure: pre-socialist traditionalism. Consensus about religion as a positive phenomenon and that one should profess oneself in a confessional (Orthodox) way and traditionally fulfill religious duties such as going to Sunday liturgy, baptizing children, getting married in a church, funeral, and celebrating Baptism, is widely accepted in historical terms until the end of the First World War 1918 and the foundation of the state of Serbs, Croats, and Slovenes. However, it seems that this affirmative period in the SOC extended to the Second World War considering the experience after its end. Given the inferior experience of the Church from the mid-1940s onwards, the relatively good social position of Orthodoxy and the SOC until then is a general thing in itself. However, caution is needed when we speak about the period between the two world wars because the SOC was not in the same social position that it had until the First World War. However, as far as people's attachment to traditional Orthodoxy in Serbia is concerned, it is difficult to say that there are any essential changes between the two world wars in positive people's relation to religion and the church. True, such a conclusion is not based on some scientific i.e. empirical research on religiosity or people's attachment to religion and the church, since at that time such research did not even exist, but this conclusion relies more on the socio-political significance of religiosity in general for the social systems of that time and the prevailing spiritual climate in the culture. Until World War I, the Serbian Orthodox Church had a privileged social position. Church relation to the state and vice versa relationship, is easier to understand considering the Serbian constitution of 1903 which defines Orthodoxy as an official state religion. At that time religious education is a compulsory school subject, public holidays are marked by church rites, and all religious officials are paid by the state in the same way as other civil servants. In such a social and cultural atmosphere, it can be said with certainty that people with Orthodoxy have been traditionally connected in many ways, and that religion and the Church are almost daily present in the life experience of a huge number of people, so Church significantly influences the consciousness, practical social life and behavior. Orthodoxy and the Serbian Orthodox Church were part of the official culture and they had the function of legitimizing the social order. In those conditions, atheism was a socially undesirable and proscribed phenomenon. Between the two world wars, the social position of the Serbian Orthodox Church changed. It is no longer in the same legal and social position as before. From the position of the dominant and socially privileged church in the Kingdom of Serbia, it moves to the position of equality with other religious organizations and communities in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (later Yugoslavia). However, the social and economic position of the Church is not as endangered as it will be later during and after the end of World War II. In support of this is the fact that the Serbian Patriarchate was re-established (1920) and that the patriarch took a seat in the Royal Council, several Orthodox priests had mandates in the National Assembly (Vukomanović, 2001: 102). The founding of the Kingdom of Yugoslavia created a contradiction in the understanding of the basic state principle, which could not but affect the determination of the Serbian Orthodox Church (Radić, 1995: 324). These are two state principles from which the Serbian Orthodox Church decides for the one who sees the newly formed state creation as an expansion of the Kingdom of Serbia, and not as a community of South Slavic peoples. This contradiction in the understanding of the stated principles created a gap in the Serbian Orthodox Church between its traditional role of the dominant, national church, protector of the Serbian people and guardian of its Orthodox culture, and changed social and political circumstances in which other religious organizations appear equally on the social and religious scene and stands out for its social strength, size, organization, material security, education of the clergy and reputation – the Roman Catholic Church. Despite the somewhat changed position of the Serbian Orthodox Church after the end of World War I, the conventional religious structure remained stable, the public importance of religion and the church was large, religious values were still wide-spread. The traditional connection of people with Orthodoxy was unproblematic and stable. The social function of religion and church were preserved. 2. Destabilized religious structure: atheization of Serbian society. The religious situation and the social position of Orthodoxy and the Serbian Orthodox Church after World War II was fundamentally changed. These are main religious changes, which did not occur under the influence of internal religious factors, but are in the closest causal connection with the social and political changes that began during World War II and those that occurred after its end. The created socialist society in Serbia, as well as in other countries of Central, Eastern, and Southeastern Europe, radically changes the previous social, political, and cultural patterns. The newly established social framework was diametrically different from the framework in which religions and churches had existed until then. It was a new but unstimulating socio-political framework for Orthodoxy and the Serbian Orthodox Church. We will show that such a framework wasn’t just a passing episode, but it was a relatively complete framework that will rule the cultural scene for the next half a century in socialist Yugoslavia. Defining this framework as a long, we are not saying that it was one-dimensional and unchangeable, but it introduced stronger and weaker political pressure on church organizations alternately and recognizable as a process of imposing politically instructed atheism of society. Regardless of the mentioned phases, one fact is out of doubt: Religions and churches were socially marginalized and spiritually de-monopolized by the socialist state that violently promotes atheism even to the extent that this phenomenon can be called the hegemony of atheism in the culture of a socialist society. This sequence of social and political events affected the Serbian Orthodox Church and Orthodox religiosity in Serbia. This suffering religious institution after World War II was damaged not only in terms of personnel and material visibility but also in the general social and political framework of the new State. A new State, in its intended radical abandonment of the past, primarily dealt with traditional, religious values and practices in the cultural sphere, declaring them not only ordinary superstitions, but also an obstacle to the creation of a new socialist society. The socialistic government has made religiosity itself a socially problematic, stigmatized phenomenon. Using legal regulations, socialistic State managed to marginalize, de-monopolize, and depoliticize in the spiritual sphere and, through agrarian reform, economically weaken all religious institutions, including the Serbian Orthodox Church. Lost religious influence on the social and spiritual life, systematic forcing of atheism (most effectively through atheistic upbringing and Marxist education as a kind of substitute for abolished religious instruction in public schools) accelerate the process of separating people from Orthodoxy in orthodox homogeneous confessional areas stronger than in other churches. The radical and violent break-up of the State with the Serbian Orthodox Church in the socialistic Yugoslav community marginalized its social and political role in defining Serbian national subjectivity and identity (Paić, 1991: 164), systematically neglecting it and erasing it from collective memory and ritual recollection. So religious identity survives only among devotees and narrow, yet socially marginalized groups of believers, far from the mass and public expression. The policy of the State towards the religious-church complex, defined under the primacy of party goals and interests over all others, was continuously directed towards the action of complete separation of religions and churches from the public or political sphere of society. The socialist solution to the religious question in the former Yugoslavia can be seen in the achievements of the civil revolutions. Legal separation of Church and State and freedom of religious expression were declared. In practice, however, behind that façade, there was a negative attitude towards religions and believers, so religious rites were threatened as an abuse of religious freedom, and so religious activity for political, unconstitutional purposes. A described, non-stimulating, general socio-political pattern seemed quite disastrous for the church and people's attachment to religion and the church, in the long run. This new pattern manifested itself in many domains of the religious-church complex, from the general in the former dominant social sphere to specific points, and it concerned the problematization of religious beliefs and church-ritual practice. The atheism of society from the 1950s will become more visible later in public opinion polls during the 1960s (Baćević, 1964; Yugoslav Public Opinion 1968). The results of the polls showed a significantly lower prevalence of religiosity in regions with a predominance of Orthodoxy (Montenegro, and so-called narrow Serbia) than in regions with a predominance of Catholics or mixed confessions. In later research, during the 1970s, there was a tendency for a further decline in religiosity and an increase in the non-religious population, especially in traditionally Orthodox confessional areas (Pantić, 1974). Empirical research from the 70s to the end of the 80s of the last century showed that Orthodox religiosity is a specific case between other mono-confessional and mixed religious areas of socialist Yugoslavia. The peculiarity is reflected in the continuously low percentages of religiosity, beliefs, and ritual church practice and in the solidification of such a religious situation in the Orthodox dominant religious areas, primarily in the territory of Montenegro and so-called narrow Serbia. Namely, sociologically and statistically visible religious changes in Catholic and confessional mixed areas in the late 1970s completely bypassed the Orthodox religious space. So much that in scientific and sociological circles there was a wide-spread opinion that it was an unattractive space. The space where only traditionalism that reduces religiosity to customs and secularities is at work. The space where deadness rules, where religion is a matter of Museum (Đorđević, 1990: 72-73). In the late 70s and early 80s of the last century, in the Roman Catholic areas of Yugoslavia (Croatia and Slovenia), specific changes in the religiosity of the population are empirically determined, leading to desecularization of society. At the same time, in the area of Serbia and Montenegro, there were recorded low levels in measured religiosity both valid for the general population and some of its segments – for example, youth. At the end of the 1970s, only 3% of young people in Serbia showed interest in religion (Pantić et al., 1981), and with the same percentage in 1985 students of the University of Niš (Đorđević, 1987) also declared themselves as believers. In 1987, there were 10% of religious students in Belgrade. The research of classical and secular religiosity of the inhabitants of the narrower and area of Belgrade from April 1984 did not differ significantly from the above. Although, some indications of religious changes were noticed even then (Pantić, 1988: 67 et seq.). Questioning the secularist thesis, empirical research of religiosity in 1982 (Djordjevic, 1984) in the Orthodox homogeneous area of the Niš region did not refute the previously known results of the people's connection to the SOC and Orthodox religiosity. This conclusion follows from the results of the research, whether they refer to religious identification, the presence of religious beliefs in the examined population, or the prevalence of church ritual practice. As the author himself states, it is not just that some types of religious consciousness and religious practice are problematic, but other types are in marked decline, almost to the point of extinction, especially when it comes to certain forms of religious practice that are institutionalized for each religious organization, even for the Serbian Orthodox Church, are inevitably elements of Orthodox religiosity. Despite the atheism of society, some rites from traditional power rooted customs and habits of the population survived (such as the baptism of a child in the church, church burial of the deceased, a celebration of religious holidays, primarily characteristic of a rural spiritual and social milieu). On the other hand, the number of declared and above all real, attested believers has decreased, the regularity of religious practice of the population has significantly eroded. The mentioned research also revealed the process of dissolution of the dogmatic belief of Christianity: reduction of the influence of Orthodoxy and Orthodox religiosity in everyday life; the religiosity of marginal social strata, peasantry, and workers, people with lower education, while educated and propulsive social strata are the most non-religious; and de-monopolization of the Serbian Orthodox Church by the official political system and the promoted atheistic cultural pattern. Typical believers came from agricultural or working classes, from rural or peripheral rural areas, from the female or older part of the population, from the politically passive inhabitants that were outside the course of socialist modernization of society (Đorđević, 1992: 11). 3. Restabilization of religious structure: desecularization in Serbia. In the late 1980s, the socio-political context of socialist Yugoslavia was fraught with an evident social crisis, naturally, included hitherto generally accepted values. Sociological and primarily public opinion polls, still within the socialist Yugoslav state, reveal a change in religiosity and attachment of the population to religion and the church at the turn of the 1980s and 1990s. That is the case even in the Orthodox homogeneous confessional areas of Serbia and Montenegro, and among the Orthodox population outside Serbia. Also, it was the case among predominantly Roman Catholic, and Islamic regions and also with diversified confessional areas. Although it was not only about religious changes but about broader social and political mainstream movements, in that religious changes were initially manifested in the intense, primarily identity attachment of people to traditional confessional organizations and the national corps in general. Based on the results of several representative studies on samples that included the youth and the general population, conducted in the 1980s[2], conclusions are self-evident. Thus, religiosity has been growing, albeit unevenly, since the late 1980s and early 1990s in all confessional and national affiliations in socialist Yugoslavia. So, it may be said that the trend established by previous research on the least religious among Orthodox remains. In Serbia (with the provinces), the most religious are Roman Catholics (Hungarians and Croats) and Muslims (Albanians), however, it is also significant for the Orthodox denomination to detect a change in the religiosity of the population. In the late 90s, Orthodoxy was more strongly confirmed not only in the domain of the intellectual-representational dimension of religiosity, but also in ritual dimension, on an individual and social level. As later research shows, the trend of a stable increase in Orthodox religiosity continued in the coming years. The analysis of quantitative data indicates that significant religious changes were expressed through the religiosity of the young generation, especially from the Orthodox civilization circle. The youth is noticeably more religious than before. Young people are more religious than in the previous decade, which contributes to increasing and maintaining overall religiosity in the area. It is reasonable to assume that the values accepted in the process of primary socialization life are harder to relinquish. Another conclusion derived from these studies shows a stable trend of religious restructuring. In the mid-1980s, a decline in atheistic declaration within the non-religious population was discovered by researchers. At the end of that decade and the beginning of the next, they unequivocally noticed a cardinal decline in people's willingness to identify themselves with atheism. The so-called militant atheism was extremely rare. Public opinion polls (time series based on the same methodology and quota samples) conducted by the Center for Political Science Research and Public Opinion of the Institute of Social Sciences (Belgrade) in the period after 1990 indicate the following. The increasing religiosity of the adults in Serbia from 35% to 42% in the period from 1990 to 1993 is not huge because it amounts to only 7% (without Kosmet region). Nevertheless, that visibly deviates from the religious situation in the mentioned area in the period 1975-1980. Namely, the self-assessment of the religiosity of adults in the so-called Central Serbia was around 25% (Pantić, 1993: 192). Also, these same data show the trend of increasing religiosity of the population in Serbia that continues, and stabilize at approx. 40% of religious adults. But at the same time, these and other studies show that the process of religious renewal has its limits and specifics and does not correspond to lay, ideological, and ecclesial lump sum assessments regularly overemphasizing the scope and intensity of that process. Certain boundaries of the process of religious renewal during the 1990s are visible through several findings of the mentioned public opinion polls (Pantić, 1993: 194 et seq.). Two types of conclusions plausibly describe the religious situation in Serbia in the early 1990s. The first type referred to the statement about the further validity of some previously manifested secularizing tendencies detected by empirical research. The second type referred to the validation of some new propensity which was already noticed, but now is more pronounced so that they attributed to the elements of religious restructuring. Thus, religiosity remains a rural phenomenon as in the previous decade, and women are still somewhat more religious. The tendency of religiosity as a phenomenon that is proportional to the age of the groups of respondents in the research is still valid. Older respondents, both earlier and in the early 1990s, are by far the most religious of all other generations. Among the respondents older than 60, over 50% have a stated religious position. There is a negative correlation between religiosity and education level of the respondents. That has been determined by all previous research, also by this research. However, the majority of believers are farmers and housewives, and most of the non-religious are experts, especially officials, who are ideologically the most conformist. National and confessional differences in the religiosity of the population of Serbia are still huge, and among those who declared themselves Yugoslavs, most of all are atheists. The second type concerns the elements that indicate the process of revitalization of religiosity. For the first time, in cities, the number of religious, although insignificant, still exceeds the number of non-religious, forming a simple majority (38% of religious versus 31% of non-religious respondents). For the first time that non-religious minorities are also among men. Among respondents up to the age of forty, the same percentage of religious people (35%) appear. In the earlier period, the younger generations (up to 27 or 29 years old) were less religious than the respondents between 30 and 39 years old. Similarly, between the ages of 30 and 60, there are changes in the attitude towards religion, hesitation, or return. As Pantić well notes, in this way, de-secularization took place in two ways in the early 1990s. Firstly, trough the resocialization of persons who were previously non-religious or atheistic by their adoption of a religious position or their return to that position, with a large number of people thus expressing double-conversion during their lifetime. Secondly, the young generation adopts religious values without going through a state-instructed process of atheistic education. Indirect evidence of the de-secularizing process in Serbia in the early and during the 1990s is in the empirical confirmation that the connection with the church and the actual religiosity of the population in the multi-party system has significant political relevance. Some authors have characterized the affirmation of religious values and the public role of the Serbian Orthodox Church as the clericalization of contemporary Serbian society (Đorđević, 2005a; 2005b). The table below shows the connections of people with religion and the church based on indicators. There is a visible tendency of religious changes in Serbia in favor of the de-secularization of society. Sources: For 1982, Đorđević's research on the religiosity of the Orthodox dominant Niš region (Đorđević, 1984): for 1993, Blagojević's research on the Braničevo Orthodox dominant region (Blagojević, 1995): for 1999, the study of the Institute for Sociological Research of the Faculty of Philosophy in Belgrade on a representative sample of Serbia without Kosovo and Metohija (Radisavljević-Ćiparizović, 2006). By generalizing these and other empirical data (compare Blagojević, 2005; Blagojevic, 2008), it is possible to report several relevant conclusions describing the current process of religious change in Serbian society and the stable trend of religious restructuring since the early 1990s. Quantitative data analysis indicates significant religious changes: the willingness of people to identify themselves in religious terms has increased, the religiosity of the young (once the most non-religious generation) has increased, the number of people who declare their atheistic orientation, and a new recognition of their confessional affiliation and beliefs in God, has radically decreased. During the 1990s, changes in the religious consciousness of the population had quite practical consequences for the religious beliefs and behavior of a large number of people. The religious beliefs of Orthodoxy are revitalized, and more so as they are further from the eschatological character. The traditional attitude towards religion and the church, which has been the least problematic before, is even more prevalent. So, the majority of the inhabitants of Orthodox homogeneous areas are traditionally associated with religion and the church. Some essential religious behaviors, such as prayer, attendance at liturgy, and fasting before church holidays, have also been revitalized to some extent. 4. Relatively stabilized religious structure in Serbia. By the end of the 1990s, quantitative data showed that the revitalization of Orthodoxy takes place without any problems, especially the representative dimension of religiosity, and the attachment of people with religion and the church. However, other dimensions of religiosity are not so unambiguous. When we move from the plan of religious identification and beliefs in the dogmatic core of Christianity to the ecclesiology and religious association, then there is a lot of space for defining significant limitations of religious revitalization. All this additionally shows how the framework of the social environment strongly influenced the establishment of the religious-church complex in those dimensions that were socially important in the 90s and were (although not in every particular case) precisely social. All this additionally shows how the framework of the social environment strongly influenced the establishment of the religious-church complex in those dimensions that were socially important in the 90s and were (although not in every particular case) precisely of social character: collective identification, national mobilization, and national homogenization, and the shared resource of resilience and cultural protection. Part of the answer to the ambivalence of the revitalization of Orthodoxy in Serbia in the first decade of the new century contained in quantitative indicators from two representative studies for Serbia. Both refer to the research of human values, the first one in 2001 and the second one in 2008. In the tables that follow, the data are in percentage. Source: World Values Survey, The World Most Comprehensive Investigation of Political and Sociocultural Chenge (www.worldvaluessurvey.org. Online Data Analysis); European Values Stady (www.europeanvalues.nl/)[3]. Comparing these data with the data of studies carried out at the end of the last century, it should be stated that the religious structure in Serbia stabilized after the end of 1990 – at the beginning of the new century. In some representative dimensions of religiosity, such as religious self-declaration and belief in God, the data show an even more pronounced expansion of positive responses in as many as four-fifths of respondents. Therefore, we may freely say that the respondents' statements almost came close to the confessional declaration. That is a novelty because in the mid-90s of the last century, there was a significant gap between the very high confessional affiliation of the respondents in relation to a slightly lower affiliation in terms of personal religiosity and even less when it comes to belief in God, heaven and hell, the afterlife. However, the ambivalence of religion and church is demonstrated by data that refer to other religious beliefs from the dogmatic core of Christianity and to modern religious practice. Although there are some changes in these aspects of people's attitudes towards religion and the church, primarily in the practice of rituals with an intensity of at least once a month, the religious situation has not changed significantly since the late 1990s, so here we also note religious stabilization. So, in the late 80s – early 90s of the last century in Serbia, “with another ideological impact”, the spiritual pendulum, after a few decades, clearly shifted from declared atheism back to declared faith. In this ideological restructuring, the religious structure gradually consolidated. During the first decade of the new century, we see the relatively restored stable religious structure followed by two characteristics. Firstly, declared religiosity and belief in the core Christian dogma spread to four-fifths of the respondents. Secondly, the church-ritual practice of the respondents is more widespread than in the mid-90s of the last century, but not so much that today it is possible to speak about problem-free believers in the church in Serbia. Conclusion (Заключение). Thus, in a relatively long-time perspective, religious changes in Serbia at the level of measurable indicators are quite visible. Statistically important changes are observed in all aspects of the religiosity of Serbian citizens, but these changes have a different scale, intensity and range. The highest reach in the religious-confessional consciousness of the respondents and the least in ecclesiology as a regular and consistent adherence to the so-called religious duties. Recent data from sociological research on the religiosity of Serbian citizens partially confirmes that. An extensive and systematic sociological study named Religiosity in Serbia, conducted by the Christian Cultural Center (HKC) from Belgrade in 2010 and 2011 on a representative sample of 1219 respondents, was published in 2011[4]. That, and the previously mentioned research, has shown that modern religious changes in Serbia in the direction of revitalizing religion have their internal limitations. Moving in our analysis from the level of general opinion about religion and the church, expressed in undivided sympathies, to deeper levels of religiosity and attachment of people to religion and the church, we see that revitalization of the religious and ecclesiastical is not without a problem. So far, sociological and public opinion polls in Serbia have not only shown a strong confessional, pro-Orthodox consensus, declared religiosity and faith in God. Also noted are: ideological syncretism, amorphousness of religious consciousness, the selectivity of belief in the dogmatic postulates of Christianity, and the problem of adequate practical religious behavior, even in the declared religious population. That is why many Orthodox theologians consider their believers to be lukewarm Orthodox believers whose faith has yet to grow, at the same evaluate them as sincerely. Today, it is easier to provide an answer to the early nineties dilemma of whether people in Serbia are returning to religion and the Church: strictly speaking and considering a number of indicators of religiosity and the connection that people have with religion and Church, the undeniable return of religion and Church to public space is a more plausible claim than some anticipated renaissance of religiosity that was written about at the beginning of religious changes. It is more of a comeback of religion to the public scene than it is the return of people to religion and the Church (Cvitković, 2009). [1] The relationship between religion and institutions, Serbian sociologist of religion problematizes as follows-Any division into believers and non-believers concerning the institution does not make much sense, because some believe and do not attend a church, and those who attend a church with little or no faith in heart and soul (Šušnjić, 1998I: 65). [2] In 1989, the Institute of Social Sciences and the Center for Political Science Research and Public Opinion from Belgrade (Mihajlović et al., 1990) conducted a survey of the youth population in SFR Yugoslavia. The public opinion poll was conducted in mid-1990 by the Consortium of Public Opinion Polling Institutions of the Former Yugoslavia and for the last time on a sample of the Yugoslav adult population over the age of 18 (Pantić, 1991). During 1989 and 1990, a study entitled “Social Structure and Quality of Life” was organized by the Consortium of Yugoslav Institutes of Social Sciences and conducted on a stratified sample in seven former Yugoslav republics and provinces (Vratuša-Žunjić, 1996; 1996a). [3] The fourth wave of European research on human values conducted in 47 European countries in 2008. including Serbia for the first time. On a stratified sample of 1512 respondents project realized by the Institute of Philosophy and Social Theory from Belgrade. The first wave of EVS research was in 1981 in ten Western European countries. The second wave followed in 1990, with the participation of the countries of Central, Eastern, and Southern Europe, as well as North America. The third wave followed in 1999 and 2000 in 32 European countries (Baloban, Nikodem, Zrinščak, 2014: 5-12). [4] This representative study was carried out by HKC with financial support from the Konrad Adenauer Foundation (offices in Berlin and Belgrade) and the Center for European Studies in Brussels in 2010, with additional research on three confessional subgroups (Islam, Judaism, and Protestantism) in the first half of 2011. On the research itself and the research methodology, see: (Radic, Pavic, 2011; Pavic, 2011; Bigovich, Yablanov-Maksimovich, 2011). Список литературы Baloban, J., Nikodem, K. and Zrinshchak, S. (2014), Values in Croatia and in Europe, Krshchanska sadashnjost, Katolichki bogoslovni fakultet Sveuchilishta u Zagrebu, Zagreb, Serbia. Bachevich, L. (1964), “Some aspects of the religious phenomenon in our society”, in Jugoslovensko javno mnenje o aktuelnim politichkim i drushtvenim pitanjima, IDN, Centar za istrazhivanje javnog mnjenja, Beograd, Serbia, Vol. A-4. Bigovich, R. and Jablanov-Maksimovich, J. (2011), “Foreword”, in Religioznost gradjana Srbije i njihov odnos prema procesu evrpskih integracija, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd, Serbia. Blagojevich, M. (1995), Approaching Orthodoxy, JUNIR, Gradina, Nish, Serbia. Blagojevich, M. (2005), Religion and Church in the transformation of society, Institut za filozofiju i drushtvenu teoriju, IP Filip Vishnjich, Beograd, Sebia. Blagojevich, M. (2008), “Desecularization of Contemporary Serbian Society”, in Mojzes, P. and Sawatsky, W. (eds.) Religion in Eastern Europe, XXVII (1), 37-50, Christians Associated for Relations with Eastern Europe /USA/. Cvitković, I. (2009), “Has the ‘Return’ or Religions Occurred or ‘Return’ to the Religion?”, in Gavrilović, D. (ed.) Revitalization of Religion (Theoretical and Comparativ Approaches, YSSS Anuual – YearXVI, Nish, Serbia. Djordjevich, B. D. (1984), Escape from the Church, Nota, Knjazhevac, Serbia. Djordjevich, B. D. (1987), Students and religion, Zbivanja, Nish, Serbia. Djordjevich, B. D. (1990), About religion and atheism, Gradina, Nish; Struchna knjiga, Beograd, Serbia. Djordjevich, B. D. (1992), Orthodoxy between heaven and earth, Gradina, Serbia, (10-12). Djordjevich, M. (2005), “Temptations of clericalization”, Republika, (352-353). Djordjevich, M. (2005b), “Secularism and clericalism”, Republika, (370-371). Paich, G. (1991), “Serbian Orthodox Church and the crisis”, in Pravoslavljeizmedjunebaizemlje, Gradina, Serbia, (10-12). Pantich, D. (1974), Intensity of religious and non-religious orientation in Belgrade, IDN, Centar za istrazhivanje javnog mnenja, Beograd, Serbia. Pantich, D. (1988), Religiosity and secular religiosity, Centar za politikoloshka i javnomnenjska istrazhivanja, Beograd, Serbia. Pantich, D. (1991), “Religiosity of the citizens of Yugoslavia”, in Jugoslavijanakriznojprekretnici, Centar za politikoloshka istrazhivanja i javno mnenje, IDN, Beograd, Serbia. Pantich, D. (1993), “Changes in the religiosity of Serbian citizens”, Socioloshkipregled, (1-4). Pantich, D., Joksimovich, S., Dzhuverovich, B. and Tomanovich, V. (1981), Interests of young people, IIC SSO, Beograd, Serbia. Pavich, V. (2011), “Methodological notes”, in Religioznost gradjana Srbije i njihov odnos prema procesu evrpskih integracija, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd, Serbia. Radich, R. (1995), Religion against religion (state and religious communities in Serbia 1945-1953), INIS, Beograd, Serbia. Radihc, R. (1995), “Serbian Orthodox Church in the postwar period and the war years (1980-1995) – The Church and the ‘Serbian question’”, Republika, (121-122). Radich, T. and Pavich, V. (2011), “Introduction to the study”, in Religioznost u Srbiji 2010, Beograd, Serbia, 7-12. Radisavljevich-Chiparizovich, D. (2006), Religiosity and tradition, Institut za socioloshka istrazhivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, Serbia. Religiosity in Serbia 2010 (2011), Center for European Studies, Hrishchanski kulturni centar, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd, Serbia. Shushnjich, Dj. (1998), Religion, vol. I, Chigoja shtampa, Beograd, Serbia. Vratusha-Zhunjich, V. (1996), “The possibility of a survey of the role of religion in the disintegration of Yugoslavia”, in Religija, crkva, nacija, JUNIR godishnjak III, Nish, Serbia. Vratusha-Zhunjich, V. (1996a), “The state of religiosity in the former Yugoslavia just before the 1991 war”, Sociolohski pregled, (4). [Ссылка на источник: Благоевич М., Бакрач В. Динамика привязанности населения к (православной) религии и церкви в Сербии // Научный результат. Социология и управление. 2020. Т. 6, № 3. С. 77-90. DOI: 10.18413/2408-9338-2020-6-3-0-5., URL: http://rrsociology.ru/journal/article/2165/].
-
- 1
-
-
- в. бакрач
- социология религии
-
(and 2 more)
Tagged with:
-
30 января 2021 года в 19-00 по московскому времени в рамках учебного курса "Основы социологического подхода к изучению религии" магистратуры философского факультета Университета Белграда (Сербия) состоится лекция "Религиозное неравенство и конфликты в современном мире " лектор - приглашённый профессор Университета Белграда Сергей Лебедев (Россия, НИУ "Белгородский государственный университет") лекция пройдёт на платформе Scype.
-
eLIBRARY ID: 26318698 CHALLENGES OF QUALITATIVE METHODOLOGY IN THE STUDY OF THE RELIGIOUS LIFE OF ROMA (ON THE EXAMPLE OF THE PROTESTANTIZATION OF ROMA IN SOUTHEASTERN SERBIA) TODOROVIĆ D.1 1 University of Niš Тип: статья в сборнике трудов конференции Язык: английский Год издания: 2013 Страницы: 197-206 ИСТОЧНИК: СОЦИОЛОГИЯ РЕЛИГИИ В ОБЩЕСТВЕ ПОЗДНЕГО МОДЕРНА (ПАМЯТИ Ю.Ю. СИНЕЛИНОЙ) Материалы Третьей Международной научной конференции. Ответственный редактор: Лебедев С.Д.. 2013 Издательство: ИД "Белгород" КОНФЕРЕНЦИЯ: СОЦИОЛОГИЯ РЕЛИГИИ В ОБЩЕСТВЕ ПОЗДНЕГО МОДЕРНА Белгород, 13 сентября 2013 г. КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: ROMA, RELIGIOUS LIFE OF ROMA, PROTESTANTIZATION OF ROMA, SOUTHEASTERN SERBIA, QUALITATIVE METHODOLOGY АННОТАЦИЯ: Previous research into the religious life of Roma in Serbia has mostly been based on questionnaires and surveys of sociologists of religion on their religious (current connection to religion and church) and confessional (belonging to a religion) self-identification, on the ritual celebration of two religious-ethnic holidays: Vlasuljica (January 14, St. Basil) and ĐurĊevdan (May 6, St. George), on the relationship between the religious majority and the Romani religious minority and religious discrimination against Roma, as well as on the influence of ethnic-religious factors on the social distance towards the Romani people. Researchers have not, however, engaged in more complex understanding of the Romani religious culture and nuanced systematization of the manner in which believers interpret their own religious experience in the context of their natural surroundings. Particularly in the case of more recent phenomena in the Serbian religious market, such as the conversion of Roma to small religious communities and the way in which this process has been unfolding: missionary activity (evangelization), conversion, that is, proselytism (drawing believers).The paper describes a substantial research effort to detect Roma as a religious-confessional reservoir of Protestantization and the ways in which qualitative methodology is used to study the factors of the Romani association with Adventists, Baptists, Pentecostals, and Jehovah‟s Witnesses, the most numerous and agile representatives of the “third” branch of Christianity in southeastern Serbia. D. Todorovich. CHALLENGES OF QUALITATIVE METHODOLOGY.pdf
-
- качественные исследования
- протестантизм
-
(and 2 more)
Tagged with:
-
22 Июля 2020 г. 18:55 Раскол в Черногории: к чему приведет противостояние властей и Сербской православной церкви Роман Лункин Фото: twimg.com Правительство Черногории и представители Сербской православной церкви не смогли разрешить разногласия вокруг Закона о вероисповедании, и 21 июля стало известно о провале переговоров. Ранее в поддержку СПЦ выступил патриарх Московский и всея Руси Кирилл, однако делу это не помогло. Подгорица считает позицию церковных иерархов нерациональным отказом подчиняться закону, в то время как духовенство обвиняет гражданские власти в шантаже и «политическом маркетинге». Почему стороны никак не могут договориться и какие уроки несет в себе сложившаяся ситуация, проанализировал доктор политических наук, заместитель директора Института Европы РАН Роман Лункин Политическая ситуация в Черногории, начиная с 2019 г., характеризуется радикальным и прямым противостоянием церкви и государства. Именно тогда президент Мило Джуканович предложил принять новый закон о религии, целью которого было создание новой национальной церкви с помощью переоформления церковной собственности в пользу новой лояльной власти структуры. Карантин на фоне пандемии коронавируса вывел борьбу церкви и государства на новый уровень, позволив властям прямо задерживать религиозных деятелей, угрожая им уголовным преследованием за проведение богослужений в нарушение санитарных норм. Казалось бы, теперь строительству национального государства со своей самостоятельной церковью, как символом независимости, ничего не мешает. Черногория подтверждает общемировой тренд на подчеркивание собственного суверенитета и традиций, часто своеобразно понимаемых политиками. Однако даже при столь победном шествии черногорского национализма государственная власть натолкнулась на целый ряд непреодолимых препятствий. Давний конфликт Прежде всего, стоит отметить, что православное духовенство и общественность к 2019-2020 гг. уже были психологически готовы к столкновению с властью. Инициировав новый закон о религии, президент Черногории просто перевел прежний конфликт (еще начала 2000‑х гг.) с руководством епархий Сербской православной церкви (СПЦ) в острую фазу. В законе «О свободе вероисповедания и убеждений и правовом положении религиозных общин» Черногории, принятом 27 декабря 2019 г. (против был Демократический фронт), прямо и бесцеремонно было выражено желание властей создать свою церковь. В качестве инструментов для этого были выбраны имущественный и кадровый вопросы. В законе говорится, что в собственность государства могут перейти те религиозные объекты, на которые у церквей нет документов о праве собственности (как правило, это храмы, возведенные до 1918 г.). В ст. 11 отмечается, что местонахождение религиозной общины, зарегистрированной и действующей в Черногории, должно быть в Черногории. Ст. 16 утверждает, что «название религиозной общины не должно включать название другого государства и его существенные особенности». Ст. 4 требует, чтобы до «назначения высших религиозных деятелей» религиозная община информировала об этом правительство Черногории. Лишь 7 февраля 2020 г. после обращений представителей СПЦ и многотысячных манифестаций в стране власти пообещали приостановить действие закона, затрагивающего статус церковного имущества. Такое заявление сделал премьер-министр Черногории Душко Маркович после встречи с Комиссаром по вопросам расширения ЕС Оливером Варгели. Личный фактор Личные отношения митрополита Амфилохия Радовича (главы Приморской епархии) и Джукановича неуклонно портились с конца 1990‑х гг., особенно активно – с момента обсуждения отделения республики от Сербии, которое произошло в 2006 г. Накануне референдума по отделению в 2005 г. СПЦ официально занимала нейтральную позицию. Столкновение произошло из-за того, что непризнанная Черногорская православная церковь (зарегистрирована в 2000 г.) активно выступала против федерации с Сербией по телевидению. Амфилохий обвинил власти в обмане населения, поскольку в виде православных в масс-медиа показывали не СПЦ, а «раскольников». Джуканович, в свою очередь, заявил, что СПЦ стала политической организацией. С тех пор взаимное пикирование Амфилохия и Джукановича не прекращалось в ходе продвижения Черногории по пути интеграции в европейские и американо-европейские структуры. Основными вехами в политической истории страны стали приобретение статуса страны-кандидата в члены Евросоюза в 2010 г. и вхождение в НАТО в 2017 г. Именно СПЦ регулярно служит молебны в память о бомбардировках НАТО в 1999 г., напоминая о неблаговидной роли Альянса. Борьба во время пандемии Борьба церкви и власти во время карантина показала гражданскую силу православного сообщества, умение выступать консолидированно. С одной стороны, намерение проводить массовые мероприятия (а именно, богослужения) во время действия строгих санитарных норм носило демонстративный политический характер. С другой стороны, совместная молитва, литургии и крестные ходы – это неотъемлемая часть жизни верующих, так же необходимые им, как поход в супермаркет или аптеку. В нарушении карантина черногорские церковные деятели были отнюдь не одиноки на европейском континенте. Можно с уверенностью сказать, что не было ни одной конфессии – ни в Европе, ни в России, ни в США – которая бы не нарушала или не старалась обойти правила самоизоляции. При этом в марте 2020 г. епархии Сербской церкви в Черногории (Черногорской и Приморской митрополии и Будимлянско-Никшичской епархии СПЦ) согласились соблюдать санитарные нормы. Поддержка церкви стала проходить через акцию «Каждый дом – церковь», когда верующие вместе молились по домам и включали колокольный звон по радио «Светигора». Однако полиция стала пресекать любые богослужебные собрания, даже не столь массовые, как крестные ходы. В монастыре Режевичи был задержан во время литургии настоятель монастыря архимандрит Хризостом (Нешич), гражданин Сербии. В Которе полиция арестовала протопресвитера Момчило Кривокапича за совершение молебна. В Никшиче задержания епископа Будимлянско-Никшичского Иоанникия и семерых священнослужителей кафедрального собора вызвали массовые акции протеста. Полиция применила слезоточивый газ и светошумовые гранаты. Противоборство продолжилось и после снятия карантина. 4 июня состоялся многотысячный крестный ход в рамках празднования дня святого мученика Иоанна-Владимира, князя Сербского (Х-ХI вв.) в Баре. Священник Гойко Перович обратился к премьер-министру Черногории: «не стоит бояться собравшихся граждан, они не заражены инфекцией, а несут Божью любовь». Шествия прошли также в Подгорице, Будве, Даниловграде, Биело-Поле, Которе, Жабляке, Плужине. В Никшиче власти запретили проведение крестного хода, но он собрал около 15 тыс. человек в шествии под лозунгом «Не отдадим святыни!». Акцией устрашения можно считать задержание и допрос Амфилохия в Подгорице 22 июня 2020 г. за организацию крестного хода, хотя правила карантина были значительно ослаблены еще в середине мая. Массовые публичные акции и богослужения, проводимые под эгидой церкви, вызывали болезненную реакцию властей. Причина была скорее не в реальном вреде здоровью граждан во время молебнов и крестных ходов, а в отсутствии возможностей договориться с церковными деятелями из-за сложившегося недоверия. Украина vs Черногория Конфликт в Черногории часто сравнивают в СМИ с тем, что происходило в Украине при президенте Петре Порошенко. В 2018-2019 гг. он также пытался создать национальную церковь, которая была бы автономна и независима от Московского патриархата. Безусловно, политическая мотивация глав государств в Черногории и Украине похожа, но есть целый ряд коренных различий в позиции церквей и в исходных данных ситуации. Во-первых, Украинская православная церковь Московского патриархата (УПЦ МП) фактически обладает автономией и является самоуправляемой, тогда как епархии в Черногории напрямую подчинены Сербской церкви. Между тем, и в том, и в другом случае наличие внешнего верховного центра играет только положительную роль, так как препятствует полной передаче церковных институтов под контроль местной власти. Во-вторых, в Черногории отсутствует раскалывающий общество политический фактор, как в Украине, где время от времени подогреваются антироссийские настроения. Такого рода антагонизма по отношению к сербам и Сербии среди черногорцев нет (по крайней мере, сравнимого с украинским). Отсутствие в Черногории конфликта, подобного украинскому, привело к одному политическому следствию. Представители Сербской церкви в Черногории не боятся раскола общества и гражданской войны, как в Украине. По этой причине церковные деятели свободно вступают в политическую борьбу с властью в качестве полноправных игроков, становятся частью оппозиции существующему режиму Джукановича. Это сильно контрастирует со стремлением главы УПЦ МП митрополита Онуфрия оставаться вне политики, быть нейтральным – не только для того чтобы не раздражать власть, но в основном чтобы и пророссийские, и антироссийские силы чувствовали себя в церкви как дома. На Украине православные лишь отвечали на вопиющие факты захвата храмов со стороны других юрисдикций при поддержке местных чиновников, а также реагировали на стремление Порошенко навязать томос от Константинопольского патриархата УПЦ МП. В Черногории православные выступают уже не как пассивная сила, а как инициаторы религиозно-политических акций. Выводы Черногорский конфликт является важным уроком для всех политиков, которые стремятся выстраивать национальный суверенитет на религиозном основании и легитимизировать себя и свою власть при помощи веры. Руководители государств, как показывает практика, считают церковь во многом «легкой добычей», но она рано или поздно выскальзывает из их рук. Долгосрочное противостояние Джукановича и Сербской церкви в Черногории, как и попытка церковного блицкрига со стороны Порошенко в Украине, показали, что административный ресурс не решает всех проблем, а только усугубляет их. Помимо гражданской силы самой церкви существует два чрезвычайно значимых фактора, которые играют не в пользу Джукановича. Это критика политики властей и черногорского закона о религии со стороны представителей Еврокомиссии за нарушение принципов религиозной свободы (в частности, за вмешательство во внутренние дела религиозной организации и дискриминацию). Это также нежелание Константинопольского патриархата поддерживать черногорские власти и создавать в Черногории еще одну национальную церковь с томосом, как в Украине. Наконец, урок черногорской ситуации состоит и в том, что религия довольно быстро способна стать политическим фактором, а конкретная церковь с ее деятелями – настоящими политическими игроками, прямо и открыто противостоящими существующей власти. Такого рода поведение церкви прежде всего отражает настроения верующих активных граждан. Роман Лункин, доктор политических наук, заместитель директора Института Европы РАН https://eurasia.expert/k-chemu-privedet-protivostoyanie-chernogorskih-vlastey-i-serbskoy-pravoslavnoy-tserkvi/?fbclid=IwAR2rRIfF85YSfJmA4_5y3HIzWzWrehWXc8wFeNQMwUBhJSihXkWe2Hdj0WE
-
- христианство
- балканы
-
(and 6 more)
Tagged with:
-
INVITATION to the Annual International Scientific Conference on RELIGIONS, IDENTITIES, POLICIES (Points of Convergence and Divergence) at Silver Lake, May 22-23, 2020 organised by Institute of Social Sciences from Belgrade ("Forum for Religious Issues" and "IDN Centre for Sociological and Anthropological Research") in association with Yugoslav Association for the Scientific Research of Religion (JUNIR) from Niš and Committee of Education and Culture of the Diocese of Požarevac and Braničevo It can be said that it is becoming a tradition for the Institute of Social Sciences, namely the Forum for Religious Issues and the IDN Center for Sociological and Anthropological Research, to organise an annual scientific religious international conference at Silver Lake in April or May. One of the important incentives for this activity is the fact that the interest in religious issues, both in social aspects and academic debates, not only does not decline, but the issues seem to become more relevant. Both locally and internationally, the issue of religions, denominations, identities, geostrategies and policies has also been attracting the attention of people outside the academic community, and causing fear that their mutual relationship (identification) might cause potential and real conflicts and suffering of people worldwide. It thus becomes an important social problem, but also the subject of critical analyses and reviews. Another important motive for organising a conference of this kind is the willingness of a large number of foreign scholars and religious scientists to take part alongside a significant number of Serbian authors. This year for the sixth time in a row, we are organising the Annual International Scientific Conference on Religions, Identities, Policies (Points of Convergence and Divergence) at Silver Lake, in the Vila Dinčić, May 22-23, 2020, in association with JUNIR and the Committee of Education and Culture of the Diocese of Braničevo and Požarevac. It is of particular significance that after the conference selected papers by both Serbian and foreign authors will be published in conference proceedings by the Institute of Social Sciences. *** Religion is an ancient, extremely complex, changeable but also persistent spiritual and socio-psychological phenomenon, so disciplinary scientific approaches are bound by certain internal theoretical and methodological limitations. Hence it calls not only for a multidisciplinary approach but for an interdisciplinary approach as well. Interdisciplinarity is superior to multidisciplinarity because it implies pervasiveness and collaboration of religious sciences such as history of religions, anthropology of religions, psychology of religions, but also philosophy and theology. Therefore, one of the most important goals in organising such meetings is to achieve, if not interdisciplinarity, then at least multidisciplinarity, which, judging from the list of participants, we have succeeded so far. The topic of this year's conference is related to the intertwining of religions, their followers and the church hierarchy with the issues of personal identity and collective consciousness and identification, and the broader turbulent political and geostrategic circumstances that burden the contemporary global society. Thereby a distinction should be made between identity and identification. Identity is a union with oneself, and identification is an orientation towards family, nation, religion and tradition. It is obvious that religion can be viewed in terms of beliefs towards God, truth, conscience. But this is not the only connection between the individual and the supernatural. At the same time it is also a connection made between a personal or collective identity and common history, culture, ethnicity or tradition. Throughout history traditional religious institutions have performed some collective social functions contributing to social homogeneity, unique identity, but also to disintegration processes both within themselves and between different religious institutions and traditions. Therefore, in the context of the fundamental issues of interest at this meeting, the focus should be on religious and confessional identification, which, although often not directly related to personal religiosity, makes some important assumptions of the social nature directed towards the collectivity and ideological foundations of the social system (states and nations). This, on one hand, homogenises a social (religious, national) group, but on the other hand represents a potential or real source of hostility, intolerance or conflict with other social groups within a society or, most often, with neighboring societies. It is important, at the current moment, to identify such examples, analyse them, and suggest ways for the coexistence of social groups of different (religious) identities or a temporary (i.e. final) solution to hostility and conflict. Although since the mid-20th century it has been assumed, in the context of secularization theory, that the religious-ecclesiastical unity will only lose its social function and significance, in recent decades it has become evident that religions and churches all over the world are gaining greater social, political, geostrategic and ideological significance. Specifically, religions and religious organisations are not only important to individuals but also to various collectivities with their views, identities and various interests. This, of course, makes not only the issue of each individual religion more complex, but also the issue and problem of their relations with other social entities. The perception of these ties is especially important for societies in Southeast Europe in matters such as traditional religions and churches on one hand, and identity, state, nation, interconfessional relations and tolerance on the other. The current moment and contemporary events involving religions, churches and policies, as is almost always the case in this region, are stimulating for a systematic and in-depth analysis of such social movements. Therefore, we expect that, given the participants from different scientific disciplines and with different theoretical and methodological approaches, this conference will completely fulfill its goals. *** International Program Committee of the Scientific Conference: Mirko Blagojević, PhD, Head of FOREL, Principal Research Fellow, IDN, Belgrade; Goran Bašić, PhD, Director of the Institute of Social Sciences, Principal Research Fellow, IDN, Belgrade; Lilijana Čičkarić, PhD, Head of the Centre for Sociological and Anthropological Research, Principal Research Fellow, IDN, Belgrade; Dragan Todorović, PhD, Associate Professor and Vice-Dean of the Faculty of Philosophy in Niš, University of Niš; Zlatko Matić, PhD, Assistant Professor, Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade, Belgrade; Sergey Lebedev, PhD, Professor, Institute of Social Sciences and Mass Communication, Faculty of Social Theology, Belgorod State and Research University, Belgorod, Russian Federation; Željko Pavić, PhD, Associate Professor Vice-Dean for Research and International Cooperation Faculty of Humanities and Social Sciences Josip Juraj Strossmayer University of Osijek, Croatia; Manolis Varvunis, PhD, Professor, Democritus University of Thrace (Laboratory for Folklore and Social Anthropology), Greece; Yuri Stoyanov, PhD, Professor, School of Oriental and African Studies, London, United Kingdom and Jerusalem, Israel; Nonka Bogumilova, PhD, Professor at the Institute of Philosophy and Sociology, Sofia, Bulgaria; Emil Hilton Saggau, PhD, University of Copenhagen, Department for Church History, Denmark; Paul Mojzes, PhD, Retired Full-Time Professor, Rosmont College, PA, USA; Ivan Cvitković, PhD, Academician, Academy of Sciences of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo, BiH; Ružica Cacanoska, PhD, Institute for Sociological, Political and Juridical Research Ss. Cyril and Methodius University in Skopje, Republic of Macedonia; Olga Smolina, PhD, Full-time Professor at the Department of Philosophy, Culture and Information Science at East Ukrainian National University Vladimir Dalj, Severodonetsk, Ukraine. Organising committee of the scientific conference: Dijana Arsenijević, IDN, Belgrade; Goran Ilić, Committee for Education and Culture of the Braničevo Diocese of the Serbian Orthodox Church, Požarevac; Sanja Stojković Zlatanović, PhD, IDN, Belgrade; Ranko Sovilj, , PhD, IDN, Belgrade; Milan Blagojević, MA, Belgrade. Important Dates: - the title of the paper together with the representing institution, email and abstract of up to 200 words with 5 keywords in English or Russian should be sent by March 15, 2020 to the emails: office.skupovi@idn.org.rs and blagomil91@gmail.com; - the papers with at least 29,000 characters in English or Russian together with the references and at least two self-citations are to be submitted by September 1, 2020 to the emails: office.skupovi@idn.org.rs and blagomil91@gmail.com. The page format should be A4, the text should be written in Times New Roman font 12 pt, with 1.15 spacing and 2.5 cm margins. The texts in Russian should have a broader abstract in English at the end of the paper. In-text citations should be in parentheses e.g. (Berger, 1999: 19) and an exstensive reference list should be provided at the end of the paper. The conference will be held in the Vila Dinčić, at Silver Lake (Veliko Gradište) and the programme will subsequently be available on the website of the Institute of Social Sciences in Belgrade. Belgrade, January 13, 2020 Director of the Institute of Social Sciences, Belgrade Goran Bašić, PhD, Scientific Advisor Head of FOREL IDN Mirko Blagojević, PhD, Scientific Advisor П О З И В за учешће на међународном Годишњем научном скупу на Сребрном језеру, 22. i 23. маја 2020. године под називом: РЕЛИГИЈЕ, ИДЕНТИТЕТИ, ПОЛИТИКЕ (Тачке приближавања и разилажења) у организацији Института друштвених наука из Београда („Форума за религијска питања“ и „Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН“) и партнера у саорганизацији: „Југословенског удружења за научно истраживање религије“ (ЈУНИР-а) из Ниша и „Одбора за просвету и културу епархије пожаревачко-браничевске“ Готово се без задршке може рећи да се успоставља традиција да Институт друштвених наука, односно Форум за религијска питања и Центар за социолошка и антрополошка истраживања ИДН организују, у априлу или мају, годишње научно-религиолошке међународне конференције на Сребрном језеру. Један од важних мотива за ову делатност налазимо у чињеници да религијска проблематика, како у друштвеним оквирима тако и у академским расправама, не само да не јењава већ се чини како постаје све актуелнија. И у домаћим оквирима као и у светским, питање религија, конфесија, идентитета, геостратегија и политика заокупља пажњу људи и изван академске заједнице као и стрепњу да у њиховом међусобном односу (поистовећивања) изазива диљем света могуће и стварне конфликте и страдања људи. Тако постаје важан друштвени проблем али и предмет критичке анализе и преиспитвања. Још један од важних мотива за организацију оваквих скупoва јесте и спремност да већи број страних научника и религиолога учествује уз увек довољан број домаћих аутора. Ове 2020. године, шести пут у континуитету, организујемо Годишњи међународни научни скуп под називом: Религије, идентитети, политике (тачке приближавања и разилажења) на Сребрном језеру, у вили Динчић, 22. и 23. маја 2020. године, уз партнерско учешће ЈУНИР-а и Одбора за просвету и културу епархије браничевске из Пожареваца. Посебна вредност организације оваквих скупова јесте у чињеници да се после скупова издају зборници радова Института друштвених наука у којима су заступљени страни и домаћи аутори. *** Религија је древна, изразито комплексна, променљива али и постојана духовна и социо-психолошка појава па дисциплинарни научни приступи носе са собом јасна и одређена унутрашња теоријско-методолошка ограничења. Отуда потреба не само за мултидисциплинарним него и за интердисциплинарним приступом. Интердисциплинарност је виши ниво од мултидисциплинарности зато што подразумева прожетост и сарадњу наука о религији као што су нпр. историја религија, антропологија религија, психологија религија али и филозофија и теологија. Отуда је један од важнијих циљева организације наведених скупова у постизању ако не интердисциплинарности онда бар мултидисциплинарности, што нам је, према саставу учесника, до сада успевало. Тема овогодишњег скупа односи се на испреплетеност религија и њихових верника те црквене хијерархије како са питањима индентитета личности тако и са питањима колетивнне свести и идентификације те ширих амбијенталних турбулентих политичких и геостратешких околности, којима је бременито савремено глобално друштво. При томе треба правити разлику између идентитета и идентификације. Идентитет је истоветност са самим собом а идентификација усмереност према породици, нацији, религији, традицији. Јасно је да се религија може посматрати на нивоу веровања која се испољавају у односу према Богу, истини, савести. Али то није једина веза која се успоставља између појединца и наднаровнога. У исто време то је и веза која се као лични или колективни идентитет успоставља са заједничком историјом, културом, етницитетом, традицијом. Традиционалне религијске творевине су током историје вршиле неке колективне друштвене функције доприносећи друштвеној хомогености, јединственом идентитету али и дезинтеграционим процесима како унутар њих самих тако и између различитих религијских творевина и традиција. Према томе, у контексту основних питања која нас на овом скупу занимају, у фокусу треба да буду религијска и конфесионална идентификација, које иако често немају директну везу са личном религиозношћу, показују неке важне претпоставке социјалне природе усмерене према колективитету и идејно-идеолошким основама друштвеног система (државе и нације). То се једне стране хомогенизује друштвену (верску, националну) групу али са друге стране представља и потенцијални или стварни извор натрпељивсти, нетолеранције или сукоба са другим друштвеним групама унутар посматраног друштва или, најчешће, са суседним друштвима. Важно би било, у актуелном тренутку, идентификовати такве примере, анализитати их и предложити начине коегзистенције друштвених група различитих (верских) идентитета или привременог (тј. коначног) решење таквих нетрпељивости и сукоба. Иако се од средине прошлог века у контексту секуларизационе теорије претпостављало да ће религијско-црквени комплекс само да губи своју друштвену функцију и значајност, последњих деценија диљем земљиног шара религије и цркве задобијају све више друштвено, политичко, геостратешко или идеолошко значење. Односно, религије и верске организације нису само важне приватним особама него и разним колективитетима са својим назорима, идентитетима и свеколиким интересима. То наравно, усложњава не само питање сваке појединачне религије него и питање и проблем њихових веза са другим друштвеним ентитетима. Перцепција тих веза нарочито је важна за друштва Југоисточне Европе у питањима као што су са једне стране традиционалне религије и цркве а са друге стране питања идентитета, државе, нације, међуконфесионалних односа и толеранције. Данашњи тренутак и догађања око религија, цркава и политика, као скоро увек на овим просторима, јесте подстицајан за систематску и продубљену анализу таквих друштвених кретања. Зато очекујемо да ће овај скуп, с обзиром на учеснике различитих научних дисциплина и теорисјко-методолошких приступа, у потпуности оправдати циљеве. *** Међународни Програмски одбор научног скупа : Др Мирко Благојевић, руководилац ФОРЕЛ-а, научни саветник ИДН-а, Београд; Др Горан Башић, директор Института друштвених наука, научни саветик ИДН-а, Београд; Др Лилијана Чичкарић, управник Центра за социолошка и антрополошка истраживања, научна саветница ИДН-а; Проф. др Драган Тодоровић, ванредни професор и продекан Филозофског факултета у Нишу, Ниш. Доц. др Златко Матић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд; Проф. Др Сергеј Лебедев, Институт друштвених наука и масовних комуникација Социјално теолошког факултета Белгородског државног и истраживачког унивезитета, Белгород, Руска Федерација; Проф. др Жељко Павић, Филозофски факултет Осијек, Хрватска; Проф. др Манолис Варвунис, Демокритов унивезитет Тракије (Лобораторија за фолклор и социјалну антропологију) Грчка; Проф. Др Јури Стојанов, Школа за оријенталне и афричке студије, Лондон, Уједињено Краљевство и Јерусалим, Израел; Др Нонка Богумилова, научна саветница Института за проучавање друштва и сазнања Бугарске академије наука, Софија, Бугарска; Др Емил Хилтон Сагау, Универзитет у Копенхагену, Одељење за црквену историју, Данска; Др Пол Мојзес, редовни професор у пензији, Розмонт колеџ, Пенсивалија, САД; Др Иван Цвитковић, академик, Академија наука Босне и Херцеговине, Сарајево, БиХ; Др Ружица Цацаноска, научна саветница Института за социолошка, политиколшка и правна истраживања Унивезитета св. Ћирила и Методија, Скопље, Македонија; Др Олга Смолина, редовна професорка на Катедри за филозофију, културологију и инфомрационе делатности Источно-украјинског националног универзитeта Владимира Даља, Северодоњецк, Украјина. Организациони одбор научног скупа: Дијана Арсенијевић, ИДН, Београд; Горан Илић, Одбор за просвету и културу браничевске епархије СПЦ, Пожаревац; Др Сања Стојковић Златановић, ИДН, Београд; Др Ранко Совиљ, ИДН, Београд; МА Милан Благојевић, Београд. Важни датуми: - послати до 15. марта 2020. године на енглеском или руском језику наслов рада са афилијацијом, мејлом и апстрактом до 200 речи уз 5 кључних речи на мејлове: office.skupovi@idn.org.rs и blagomil91@gmail.com; - доставити саме текстове до 1. септембра 2020. године на енглеском или руском језику обима од најмање 29000 карактера са литературом и најмање два аутоцитата на мејлове: office.skupovi@idn.org.rs и blagomil91@gmail.com. Текст треба да буде у формату А4, фонт Time New Roman 12, проред 1,15 a све маргине 2,5 cm. Текстови на руском језику на крају рада обавезно треба да имају шири апстракт на енглеском језику. У тексту се цитирање врши у загради, нпр. (Berger, 1999:19) а на крају рада се даје исцрпан попис коришћене литературе у тексту. Скуп се одржава у вили Динчић, на Сребрном језеру (Велико Градиште) а програм ће накнадно бити доступан на сајту Института друштвених наука из Београда. У Беoграду, 13. јануара 2020. године. Директор Института друштвених наука, Београд Др Горан Башић, научни саветник Руководилац ФОРЕЛ-а ИДН Др Мирко Благојевић, научни саветник https://idn.org.rs
- 1 reply
-
- религия и политика
- религия и идентичности
-
(and 2 more)
Tagged with:
-
Белгородский государственный национальный исследовательский университет Институт управления Кафедра социологии и организации работы с молодёжью Центр социологических исследований Лаборатория социологии религии и культуры Институт Общественных наук Белграда, Сербия Форум по религиозным вопросам (FOREL) Автономное некоммерческая организация по содействию развития сотрудничества со странами евразийского пространства «Евразийское содружество» Российское общество социологов Исследовательский комитет «Социология религии» Интернет-портал «Социология религии» Междисциплинарный сетевой научный журнал «Научный результат» VII Международная научная конференция «Социология религии в обществе Позднего Модерна: религия, образование, международная интеграция» Глубокоуважаемые коллеги! Приглашаем Вас принять участие в работе VII Международной научной конференции НИУ «БелГУ» (Россия) и ИОН Белграда (Сербия) «Социология религии в обществе Позднего Модерна: религия, образование, социализация», которая состоится 20-21 сентября 2017 г. Планируемые направления работы: I. Методологические аспекты социологического анализа религии в образовании и социализации личности II. Эмпирические исследования религии в образовании и социализации: традиции и инновации III. Междисци плинарные подходы к проблематике религии в контекстах образования и социализации (социология и антропология, психология, педагогика, право, философия, теология и др.) IV. Социально-управленческая рефлексия опыта взаимодействия религиозных и образовательных институций V. Социологические аспекты изучения духовно-нравственных ценностей в образовании и социализации молодёжи В рамках работы конференции планируется: Проведение специальной секции АНО «Евразийское содружество» «Религиозный фактор в евразийской интеграции» в рамках проекта «Евразийский Гражданский Альянс» Проведение юбилейной, посвященной 10-летию Факультета социальных наук Православного Свято-Тихоновского гуманитарного университета секции «Социология Православия» Проведение выездного заседания Научно-исследовательского семинара им. Ю.Ю. Синелиной Московского Государственного университета им. М.В. Ломоносова Чтобы принять участие в конференции, необходимо до 01.08.2017 подать электронную заявку на Интернет-портале http://sociologyofreligion.ru (кнопка «Регистрация на конференцию») ВНИМАНИЕ! Текст работы для общего сборника статей по материалам конференции можно прикрепить к заявке или прислать до 15.08.2017 на адрес socrelmod@yandex.ru . Ориентировочный срок выхода публикации – сентябрь 2017 года. Текст работы для сборника материалов проекта «Евразийский Гражданский Альянс» можно прикрепить к заявке или прислать до 15.08.2017 на адрес vasilenkola@mail.ru Ориентировочный срок выхода публикации – сентябрь 2017 года. Текст работы для сборника статей юбилейной секции ФСН ПСТГУ «Социология православия» следует прислать до 31.07.2017 на адрес sociology-pstgu@yandex.ru . Ориентировочный срок выхода публикации – сентябрь 2017 года. Требования к публикации: · Формат файла: doc. · Материалы для публикации следует посылать в стандартном формате, поддерживаемом Microsoft Word. Размер страницы А4; книжная ориентация; шрифт Times New Roman – размер 14; междустрочный интервал – 1. · Объём текста: от 12 тысяч до 20 тысяч знаков (с пробелами). · Допустимые языки: русский, английский. · Последовательность сведений: название статьи, ФИО автора(-ов), данные автора, организация, адрес организации, электронный адрес автора, аннотация (1000 символов), ключевые слова (8 слов), текст статьи, литература (не менее 10 источников). · ФИО автора(-ов), название статьи, аннотация, ключевые слова должны иметь англоязычный вариант. · Пример структуры статьи см. в приложении 1, оформление литературы в приложении 2. После рассмотрения Ваших материалов оргкомитет сообщит, приняты ли они, и в случае положительного решения Вам следует направить по адресу socrelmod@yandex.ru отсканированную копию квитанции об оплате Вашего участия в конференции. Организационный взнос не зависит от объёма публикации и составляет: За участие в специальной секции АНО «Евразийское содружество» «Религиозный фактор в евразийской интеграции» в рамках проекта «Евразийский Гражданский Альянс» – не предусмотрен За участие в юбилейной секции Факультета социальных наук Православного Свято-Тихоновского гуманитарного университета «Социология Православия» – 600 рублей За участие во всех остальных мероприятиях конференции – 1200 рублей. Организаторы не обеспечивают проезда, проживания и питания участников конференции. Реквизиты для оплаты: НИУ «БелГУ» ИНН 3123035312 КПП 312301001 ОКАТО 14401365000 ОГРН 1023101664519 ОКПО 02079230 ОКВЭД 85.22 ОБРАЗОВАНИЕ ВЫСШЕЕ ОКОНХ 92110 ОКТМО 14701000001 Р/с 40503810207004000002 в Белгородском отделении № 8592 ПАО Сбербанк БИК 041403633 К/счет 30101810100000000633 Вид платежа КОД 07430201010010000130 за участие в конференции «Социология религии…» С уважением – Оргкомитет конференции Приложение 1 Обязательная структура статьи ЗАГЛАВИЕ (на русском языке) Данные автора (на русском языке): Фамилия, имя, отчество полностью, должность, ученая степень, ученое звание Полное название организации – место работы в именительном падеже без составных частей названий организаций, полный юридический адрес организации в следующей последовательности: улица, дом, город, индекс, страна (на русском языке) Электронный адрес автора Аннотация (на русском языке) не менее 1000 знаков с пробелами Ключевые слова: отделяются друг от друга точкой с запятой (на русском языке), не более 8 слов. ЗАГЛАВИЕ (на английском языке) Данные автора (на английском языке): Фамилия, имя, отчество полностью, должность, ученая степень, ученое звание Полное название организации – место работы в именительном падеже без составных частей названий организаций, полный юридический адрес организации в следующей последовательности: дом, улица, город, индекс, страна (на английском языке) Электронный адрес автора Аннотация (ABSTRACT) (на английском языке) Ключевые слова (KEYWORDS): отделяются друг от друга точкой с запятой (на английском языке) Текст статьи (на русском языке или английском) Список литературы Библиографический список по ГОСТ Р 7.05-2008 Приложение 2 Примеры оформления ссылок и пристатейных списков литературы в соответствии с ГОСТ Р 7.0.5–2008 "Библиографическая ссылка. Общие требования и правила составления". Статья – 1-3 автора Иванюшкин А.Я. В защиту "коллегиальной модели" взаимоотношений врачей, медсестер и пациентов // Общественное здоровье и профилактика заболеваний. 2004. № 4. С. 52-56. Статья – 4 и более авторов Возрастные особенности смертности городского и сельского населения России в 90-е годы ХХ века / Иванова А.Е., Семенова В.Г., Гаврилова Н.С., Евдокушкина Г.Н., Гаврилов Л.А., Девиченская М.Н. // Общественное здоровье и профилактика заболеваний. 2003. № 1. С. 17-26. Книга 1-3 авторов Шевченко Ю.Л., Шихвердиев Н.Н., Оточкин А.В. Прогнозирование в кардиохирургии. СПб.: Питер, 1998. 200 с. Книга, имеющая более трёх авторов Хирургическое лечение постинфарктных аневризм сердца / Михеев А.А., Клюжев В.М., Ардашев В.Н., Шихвердиев Н.Н., Оточкин А.В. М.: ГВКГ им. Н.Н. Бурденко, 1999. 113 с. Современные тенденции смертности по причинам смерти в России 1965-1994 / Милле Ф., Школьников В.М., Эртриш В., Вален Ж. М.: 1996. 140 с. Диссертация Кудрявцев Ю.Н. Клинико-экономическое обоснование управления лечебно-диагностическим процессом в современных социально-экономических условиях: Дис. ... д-ра мед. наук. М., 2003. 345 с. Автореферат Белопухов В.М. Механизмы и значение перидуральной блокады в профилактике и компенсации гемореологических нарушений: Автореф. дис. … д-ра мед. наук. Казань, 1991. 29 с. Издание, не имеющее индивидуального автора Демографический ежегодник России. М.: Госкомстат России, 1996. 557 c. Ссылки на электронные ресурсы Доклад о состоянии здравоохранения в мире, 2007 г. URL: http://www.who.int/whr/2007/whr07_ru.pdf (дата обращения: 15.05.2008). Иванова А.Е. Проблемы смертности в регионах Центрального федерального округа // Социальные аспекты здоровья населения: электронный журнал, 2008. №2. URL: http://vestnik.mednet.ru/content/view/54/30/ (дата обращения: 19.09.2008). Обязательная англоязычная версия ссылок (References) размещается в статье сразу за списком русскоязычных (исходных) ссылок и подготавливается автором статьи из русскоязычных ссылок, независимо от того, имеются или нет в нем иностранные источники, с учетом приводимых ниже рекомендаций: Авторы (транслитерируются) Название (переводится на английский язык). Город издания (на английском языке): Издательство (транслитерируется), год (цифрами). Страницы (P. цифры). Описание книг: Last Name, First Name. Title of Book. Publisher City: Publisher Name, Year Published. Page Numbers. Автор1, Автор2. Название книги. Город издания: Издательство, Год издания. Страницы. Описание журналов, сборников: Last Name, First Name. Article Title. Journal Name. Volume Number, Issue Number (Year Published): Page Numbers. Автор1, Автор2. Название статьи. Название журнала. Номер тома, Номер выпуска (Год издания): Страницы. ИНФ. ПИСЬМО - Белгород 2017 (1).docx
- 43 replies
-
- 3
-
-
- религия и образование
- религия и международная интеграция
- (and 11 more)
-
Уважаемые коллеги! Институт политических исследований (г. Белград, Республика Сербия) совместно с церковным округом Глушци (Богатич) готовит тематический сборник «СВЯТИТЕЛЬСТВО И ИДЕНТИЧНОСТЬ: Роль святительства и святых в формировании идентичности православных народов». Работы для сборника можно отправить до конца января 2020 года. По публикации сборника будет проведен Круглый стол (рассматривается и возможность проведения научной конференции, если средства будут обеспечены), на котором авторы представят свои исследования и обсудят данную тематику. Круглый стол (или конференция) будет проведен в деревне Глушци 25 апреля 2020 года, начало в 10 часов. Кроме конференции, для участников будет организована экскурсия 24 апреля, а 26 апреля священники Русской и Сербской православной церквей будут служить совместную Литургию (начало в 08 часов), чтобы вспомнить совместное, не только языковое, наследие. Для организаторов Круглого стола (конференции) организаторы обеспечивают трансфер от аэропорта до деревни Глушци, проживание, питание и экскурсию. Председатель Организационного комитета, Зоран Милошевич Спасибо Виктории Ряпухиной!
-
Возвращение сербской армии в Косово станет вызовом для России 15 июня 2019, 09::15 Фото: Marko Djurica/Reuters Текст: Дмитрий Бавырин Официальный Белград заявил: Сербия введет свои войска в Косово, если террор против сербского населения там продолжится. А он продолжится, и «западные партнеры» ему не помешают, поскольку уже позволили албанцам загнать себя в ловушку. Многое в этой ситуации зависит от Москвы, и главный вопрос теперь звучит так: все происходящее – это шанс для Сербии или ловушка для России? «Если международное сообщество не отреагирует так, как предусмотрено резолюцией ООН, если сербы будут подвергаться погромам, если будут осуществляться нападения на них, тогда Белград вынужден будет отреагировать, и Сербия готова к этому», – заявил глава МИД Сербии Ивица Дачич газете «Известия». При этом он выразил надежду, что Белграду не придется обращаться к Москве за помощью. И понимайте это, как хотите. Например, можно счесть все это дежурным заявлением сербского дипломата российскому журналисту, благо поводов поговорить о Косово сейчас хоть отбавляй – и формальных, и неформальных. До сих пор, мягко говоря, не исчерпан инцидент с избиением российского дипломата Михаила Краснощекова косовоалбанскими (будем использовать терминологию, предложенную постпредом России при ОБСЕ Александром Лукашевичем) полицейскими. Факт нарушения его иммунитета в ООН уже признали, но дальше этого дело не продвинулось. Виновные не наказаны, извинения не принесены. На этом фоне в Сербии начинаются совместные с Россией и Белоруссией учения «Славянское братство-2019», в которых задействованы 600 военнослужащих, более 50 единиц наземной техники и транспортные самолеты. Это можно воспринимать как своего рода предупреждение косовскому руководству. Точнее, это нужно так воспринимать. Чередом идут важные юбилеи. В среду мы отметили достаточно грустную дату – 20 лет со дня захвата российским десантом косовского аэропорта Слатина (грустную, поскольку бросок мог изменить многое, но не изменил почти ничего). У косовоалбанцев свои праздники. Двадцатилетие со дня появления в крае солдат НАТО отмечается примерно в те же дни, а потому в Приштину пригласили бывшего президента Билла Клинтона и бывшего госсекретаря Мадлен Олбрайт, чтобы торжественно открыть монумент типа «бюст» в честь последней (полноценный памятник Клинтону в Приштине стоит уже давно). Ставить памятники еще не почившим – это не совсем привычно, а в глазах многих ненормально, но речь-то идет о людях особых – не каждый может пролоббировать и провести операцию по бомбардировке мирных городов Европы, а эти смогли. Битва на Косовом поле. Миниатюра из Лицевого летописного свода Ивана Грозного (фото: общественное достояние) Наконец, в субботу отмечается 620-летие со дня битвы на Косовом поле – события для сербов столь же легендарного и эпохального, как для нас битва на поле Куликовом. Правда, с той принципиальной разницей, что мы битву выиграли, а сербы свою проиграли. Да, поставленную им задачу османы решить не смогли, а первый султан Османской империи – завоеватель Мурад I был убит, однако колоссальные потери обезглавили сербскую аристократию, обескровили сербские войска и лишили сербские земли последнего независимого правителя – князя Лазаря Хребеляновича. Ввиду этого последующее завоевание к тому моменту уже раздробленного сербского государства стало неминуемым, а Косово приобрело для нации такую символическую значимость, которая до сих пор определяет большую часть формулы «Косово је Србија». Намедни эту формулу все тот же Ивица Дачич фломастером вывел на 100-долларовой купюре. Однако, говоря о возможном вводе войск в Косово, имел в виду, конечно, не символическое значение Косова поля. Обстановка в крае сейчас накалена до предела, так что обращение к России за помощью, также упомянутое Дачичем, это не то чтобы крайний отложенный вариант. Это, вполне возможно, насущная необходимость ближайшего будущего. Россия и так уже помогает Сербии – не только дипломатически, но и с перевооружением армии. Только с перевооружением можно и не успеть – скорой войной в крае буквально воняет. Обрисует ситуацию максимально кратко. Некоторое время назад ЕС и США чуть ли не силой усадили сербское правительство и косовоалбанскую администрацию за один стол, велев договариваться. Результатом договоренностей им видится взаимное признание границ и «окончательное разрешение конфликта», которое зацементирует западную легенду о сербских фашистах и молодой косоварской демократии. Неисправимые оптимисты считают, что после этого Сербия и Косово вновь объединятся в рамках ЕС, но на то они и неисправимые оптимисты. К самому факту этих переговоров можно относиться как угодно, в том числе, сколь угодно плохо, но некое рациональное зерно в них есть, и в Белграде даже начали «готовить почву», признав на высшем уровне полную потерю контроля над Косовым. Мол, все равно уже проиграли, давайте вернем хоть что-то. Действительно, «взаимное признание ради окончательного разрешения конфликта» как и само «разрешение конфликта» абсолютно невозможно без обмена территориями. Приштина по идее должна уступить неподконтрольный ей север края, населенный сербами (он же Ибарский Колашин), Белград – часть Прешевской долины, населенной албанцами. Это само по себе задача на миллион, но одно обстоятельство делает ее вовсе неразрешимой – албанцы недоговороспособны. Всё, чем они заняты в последнее время, это шантаж и провокации, цель которых – взять максимум, не уступив вообще ничего. И плевать они при этом хотели на мнение «международного сообщества», будь то ЕС или НАТО Они уже официально создали собственную армию (против этого выступили все, кроме США). Ввели стапроцентные пошлины на товары из Сербии и БиГ, пообещав отменить их только после признания своей независимости (против выступили все, а в США отмолчались). Вопреки всем договоренностям совершили несколько рейдов на север, избив российского дипломата и арестовав порядка 30 человек (тут напряглись абсолютно все, включая американцев). А вот и «вишенка»: находясь с визитом в Албании косовский президент Хашим Тачи, известный во времена своего бандитского прошлого как Змей, фактически пообещал албанцам (точнее, «братьям по оружию») по обе стороны границы «единое косово-албанское государство», на что имеется «воля народа» и теперь нужна лишь воля двух парламентов. Чтобы понять, в каком именно месте косовары видели мнение своих западных кураторов, уточним следующее. При проведении долгосрочной спецоперации «независимое Косово» косовоалбанцам строго-настрого запретили использовать албанские государственные символы и даже заикаться об объединении с Албанией – это было прямо вписано в новую косовскую конституцию. «Уважаемые западные партнеры» – те еще циничные авантюристы, но про идею «Великой Албании» наслышаны и понимают, чем чреват местный ирредентизм – войнами в Боснии, Греции, Македонии, Сербии и Черногории сразу или в порядке очереди. Именно поэтому глава МИД Албании Гент Чакай, несмотря на всю «волю народа», прокомментировал призыв Тачи предельно обтекаемо – словами про углубление сотрудничества и другими безобидными репликами, не раздражая своих и Запад, но и не потакая косоварам. Кстати, это вот «объединение» по мысли Тачи – альтернатива и обмену территориями с Сербией, от чего лично он уже решил отказаться, и «интеграционному процессу с ЕС», который застопорился «со стороны ЕС». То есть это ничто иное, как прямой шантаж европейских стран – дайте нам всё, что мы хотим, иначе возьмем сами. Эти – возьмут. И конституцию перепишут, если нужно. Чтобы утверждать подобное, необязательно понимать психопатический склад личности косовского премьера Рамуша Харадиная (еще один головорез, чудесным образом оправданный Гаагой). Достаточно знания, что объединение албанских земель он прямо пообещал свои избирателям. Что произойдет дальше, более-менее понятно. Косовоалбанская сторона будет бесконечно затягивать столь драгоценные в глазах Запада переговоры с Белградом, параллельно выдавливая этнических сербов с севера с помощью вооруженных провокаций и прочих способов, делающих реальную жизнь невыносимой. Потому как если сербов на севере края нет, уступать Сербии попросту нечего. Это станет для Белграда политическим вызовом и – в то же время – исчерпывающим поводом для того, чтобы не просто в очередной уже раз привести войска в полную боевую готовность, а ввести их на север края физически – прибыть на помощь местным «людно и оружно». На границе там стоят силы НАТО, но силы НАТО в 1999-м подменили сербские армию и полицию на основании соглашения, в котором прописана их обязанность защищать этнических сербов края. Собственно, именно об этом и заявил Дачич. Резолюцию Совета Безопасности ООН, на которую он справедливо ссылается, никто не отменял, пусть даже ее положения были грубо нарушены странами, признавшими независимость Косова. Если официальный Белград все это просто проглотит, политическую карьеру президента Александра Вучича ничто не спасет. Если выдвинет войска в Косово, НАТО эти войска прихлопнет. Или – не прихлопнет, если в ситуацию прямо (не дипломатически, а прямо – и это тоже понимайте, как хотите) вмешается Россия. А вмешается ли Россия, вопрос теоретический. Точно такой же теоретический вопрос обсуждали применительно к Грузии, Украине и Сирии, и всякий раз Россия удивляла многих. Но тут ничего нельзя сказать наверняка: Косово – это не Крым и даже не Латакия. При этом никто не поручится, что вся эта многослойная провокация не настроена как раз на то, чтобы Россия вмешалась. То, что следующее противостояние между ней и Западом придется на балканский регион, западные аналитики обещали еще три года назад. Обещанного, кстати, как раз три года и ждут. https://vz.ru/world/2019/6/15/982469.html
-
сербия Международная научная конференция "Процессы, тенденции, области и границы религиозных изменений в современном мире: (де) секуляризация, постсекуляризация, возрождение религии - теории и эмпирические доказательства" (Сербия, Белград, 5-6 апреля 2019 г.)
Serjio posted a topic in Международные конференции
Международная научная конференция "Процессы, тенденции, области и границы религиозных изменений в современном мире: (де) секуляризация, постсекуляризация, возрождение религии - теоретические предположения и эмпирические доказательства" (Сербия, Белград, 5-6 апреля 2019 г.)- 6 replies
-
- религия и общество
- религиозные процессы
- (and 2 more)
-
П О З И В за учешће на међународној научној конференцији под називом: „Традиционална и нова религиозност: прошлост и будућност“ на Сребрном језеру (Велико Градиште, Р. Србија) 27. и 28. априла 2018. у организацији: Форума за религијска питања и Центра за социолошка и антополошка истраживања Иститута друштвених наука из Београда; Одбора за просвету и културу Браничевске епархије из Пожаревца и Југословенског удружења за научно истраживање религије (ЈУНИР-а) из Ниша. Већ четврту годину у континуитету Форум за религијска питања ИДН са партнерским организацијама организује научне конференције са међународним учешћем и међународне религиолошке конференције. Успешна организација ових конференцијa, уз учешће домаћих и страних аутора (на последњој, организованој прошле године на Сребрном језеру, било је пријављених аутора из 9 земаља региона и света) подразумевала је обавезно објављивање тематског зборника радова ранга М14 или М44. У научној заједници која се интердисциплинарно бави религиолошким проблемима, ИДН је препознат као један од озбиљних организатора ових научних сусрета. Ове године се организацији конференције придружује и Југословенско удружење за научно истраживање религије (ЈУНИР) из Ниша као саорганизатор. Ово удружење већ преко двадесет година организује научне конференције, издаје публикације и окупља најрепрезентативније ауторе који се религиолошким проблемима баве из земље и иностранства. Тема овогдишње конфереције је: „Традиционална и нова религиозност - прошлост и будушност“. *** Нису су се оствариле прогнозе појединих теоретичара, филозофа и неких друштвених научника, заступника теорије секуларизације, о неумитном нестајању или маргинализацији религије и религиозности у процесу модернизације друштва. Демантији су постали видни већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века и на европском, најсекуларизованијем тлу, упоредо са догађајима у вези са рушењем Берлинског зида. Религија и религиозност су преживеле и то не само као индивидуално-психолошке него и као социјалне чињенице, односно испољавају утицај не само на индивидуалну свест и понашање него и на колективне представе и акције. Сложен детерминистички оквир реверзибилности ових појава сачињен је од сплета важних измена друштвеног живота у последњих четрдесетак година како у Европи тако и у свету (нпр. пад комунизма, процес глобализације и раст миграција у свету, пад постколонијалног секуларног национализма на Блиском истоку и у Северној Африци и успон духовне револуције /Иран/ и различитих облика радикалног ислама). Са једне стране религијске традиције задобијају у многим друштвима ванрелигијски, политички значај и тиме, са друге стране, деприватизују прихваћене, често синкретичке, религијске представе и понашања. Тако деприватизација религијских представа представља суштински моменат десекуларизације друштвеног живота, пре свега у неким транзитним, постсоцијалистичким друштвима. Иако у таквим околностима често има (зло)употребе религије у нерелигиозне сврхе, управо такав уплив религијске свести и друштвени значај религија и њихових хијерархија показује десекуларизационе моменте друштвеног живота. Међутим, ревитализација традиције није једини извор потенцијалног значаја религијске сфере за друштвени живот. Плурализација и дифузија религијског израза, нарочито у земљама развијене демократије, сигурно су један од важних извора виталности религије у савременом свету. Поред видљивог деловања религија у свету (ривалство међу њима, мисионарење и појава фундаментализма /Хабермас/) још неколико момената додатно оснажују њихову савремену позицију (Тарнер): глобализација побожности, претварање религије у робу на тржишту религијских идеја и пракси и појава духовности, пре свега на Западу. Глобализација религије, тако, има три облика: глобални ревивализам који се тиче традиционалних облика религије са ортодоксним веровањима и праксом – било у црквама, џамијама, храмовима или манастирима – у које спада и традиционални фундаментализам, пентекосталци и харизматске цркве; други облик односи се на народне и традиционалне религије којима су привржени они који у њима траже утеху, исцељење и различите врсте компензација; и, на крају, запажа се ширење нове духовности (религиозности) као хетородоксни, урбани и комерцијализовани облик религиозности који је најчешће с оне стране традиционалних, институционализованих цркава. Дакле, светске, историјске религије расту и исказују свој друштвени значај, понајвише у вези с политиком идентитета у различитим деловима света, а нови религиозни изрази и независне цркве, потекле из Сједињених Држава, с друге стране, умножавају се и глобализују. Постајући, делимично, роба на тржишту духовних производа, у неким деловима света религија је све мање у сукобу са секуларним друштвом, пошто доспева у оквире конзумеристичке културе савременог капитализма. То је укратко позадина теоријског интереса и истраживачких изазова предложене теме конференције. Посебан је изазов проучавање домаће и регионалне религијске ситуације у смислу ситуирања садржаја, обима и места нових религијских идеја и покрета у озрачју доминантних историјских монотеизама као и напетости и могућих конфликата међу њима. Циљ конференције јесте да окупи домаће и стране изучаваоце наведених феномена који би у форми излагања и дијалога покушали да одговоре на наведена питања као и да поставе нова као мотив и изазов за будућа истраживања. Програмски одбор конференције: 1. Др Мирко Благојевић, ИДН, председник и чланови: 2. Др Горан Башић, директор ИДН; 3. Др Лилијана Чичкарић, управница Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН; 4. Др Златко Матић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду; 5. Др Драган Тодоровић, ЈУНИР, Филозофски факултет, Ниш; 6. Dr Sergej Lebedev, Belgorod National Research University – Institute of management, Belgorod (Russian Federation); 7. Dr Yuri Stojanov, School of Oriental and African studies, London/Jerusalem; 8. Dr Nonka Bogomilova, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia (Bulgaria); 9. Dr Paul Mojzes, Rosemont College, Pennsylvania (USA); 10. Dr Ivan Cvitković, Academy of Sciences of Bosnia and Hercegovina (BiH) 11. Dr Ružica Cacanoska, Institute for Sociological, Political and Juridical Research Ss. Cyril and Methodius University in Skopje (Republic of Macedonia); 12. Dr Olga Smolina, Severodonetsk National University (Ukraine). Организациони одбор: 1. Др Милош Јовановић, ЈУНИР и Филозфски факултет, Ниш, 2. Горан Илић, Одбор за просвету и културу браничевске епархије СПЦ; 3. Др Тијана Бајовић, Београд. 4. Др Владимир Ментус, ИДН, Београд; 5. Милан Благојевић, Факултет политичких наука, Београд. 6. Др Слободан Петровић, примаријус, Пожаревац. Важни датуми: - послати до 1. марта 2017. године само наслов рада са пуном афилијацијом (место запослења, наставно-научно звање и дужност) са апстрактом обима до 200 речи и са 5 кључних речи на енглеском (руском) или српском (и другим језицима са простора бивше СФРЈ) на мејлове: blagomil91@sbb.rs и office.skupovi@idn.org.rs ; - достављање самих текстова до 1. септембра 2018. године на мејлове blagomil91@sbb.rs и office.skupovi@idn.org.rs, искључиво на енглеском (или руском) са два аутоцитата из категорија међународних и националних часописа или из објављених монографија или из међународних зборника радова, обима од најмање 29000 карактера, укључујући и литературу, графиконе и томе слично,; - Зборник радова са конференције ће бити објављен најкасније до краја децембра 2018. године. Техничка упутства за израду рада: Текстове послати у А4 формату, фонт Times New Roman 12, без сувишног форматирања, једноредни проред. Апстракт на почетку рада на језику (енглеском, руском) којим је текст написан и обавезно на крају рада на енглеском ако је рад на руском језику. Путне трошкове сносе сами учесници конференције а смештај и исхрану обезбеђује организатор конференције. У Беoграду, 19. јануара 2018. године. Руководилац ФОРЕЛ-а ИДН Др Мирко Благојевић
-
ДЕСЕКУЛЯРИЗОВАННОЕ ОБЩЕСТВО КАК ПОКАЗАТЕЛЬ ВИТАЛЬНОСТИ РЕЛИГИИ Благоевич М. Год выпуска 2015 Номер выпуска 4 (6) Сс. 3-7 Аннотация. В своей работе автор делает попытку показать, что не подтвердились прогнозы отдельных теоретиков, философов и социологов теории секуляризации о неизбежном исчезновении или маргинализации религии в процессе модернизации общества. Религия выжила, а в некотором отношении предвестила свое возвращение в общество и значение не только для индивида, но и для коллективных представлений и действий. Детерминистические рамки поворота от секуляризации к десекуляризации общества складываются из сплетения нескольких важных изменений общества. С одной стороны, имеет место приобретение религиозной традицией политического значения, а с другой стороны, упомянутые традиции, предвещая свое возвращение, деприватизируют принятые, синкретические верования и поведение, что является существенными элементами процесса десекуляризации религиозной жизни. Многие социологи и специалисты по религиоведению в период указанных общественных событий с середины 70-х видят религию, которая, готовя свое возвращение, ставит под серьезное сомнение тезис секуляризма или же сужает его в культурно-географическом смысле, ограничивая Европой или даже только Северной, точнее Западной Европой, как ранее предложил это «правоверный» сторонник парадигмы секуляризма Питер Бергер, а затем и Дэвид Мартин. Ключевые слова: теории секуляризации; маргинализация религии; процесс модернизации; десекуляризация; рынок религиозных взглядов. Как определить десекуляризацию Проявление отдельных элементов десекуляризации общественной жизни мы встречаем еще с 70-х годов прошлого века. Однако, только в конце прошлого и в начале нового века робко ставится вопрос концептуализации теории десекуляризации и лишь немногие авторы рассматривают проблемы и неоднозначность религиозных изменений в направлении десекуляризации подобно авторам, которые в течение 50-70-х годов прошлого века занимались понятием и процессом секуляризации. Парадокс состоит возможно и в том, что в отдельных случаях речь идет об авторах, которые за минувшие время подорвали свои собственные теоретические исходные установки. Парадигматичным является пример Питера Бергера, бывшего некогда одним из серьезных сторонников теории секуляризации [1], который в конце прошлого века в своем, сейчас известном и часто цитируемом тексте [2; 3], пишет о процессе десекуляризации многих обществ и даже всего мира, и о том, что предположение, что мы сегодня живем в секуляризованном мире ошибочно. «Сегодняшний мир, если не считать некоторых исключений, ...безмерно религиозен, каким был и всегда, а в некоторых районах даже больше, чем ранее. Это значит, что вся литература, созданная историками и социологами, которые достаточно легко опубликовали «теорию секуляризации», по существу ошибочна» [3, с. 12]1 . А больше всего ошибочно предположение просветительства, что модернизация ведет непосредственно к снижению роли религии и религиозности, хотя это предположение может быть точным для некоторых обществ, например на Западе, и оттуда определенные географическо-цивилизационные сокращения парадигмы секуляризации, к которым прибегает Дэвид Мартин [4, c. 123-128; 5, с. 23- 24]. Ясно, тем не менее, что отношения между модерностью и религией непростые и неодносторонние ни в обществах Запада, не говоря уже о тех обществах, которые не принадлежат к данной группе обществ2 . При всем этом особенно важны общественные группы и индивиды, которые не приспосабливаются к современному секуляризованному миру, а борются против секуляризации или секуляризма. При этом мы не принимаем во внимание тех индивидов и общественные группы, которые не проявляют активности в этом противостоянии, но не могут вынести состояние относительности общественных ценностей, индивидуализма, неопределенности и неуверенности в современном секуляризованном мире. Консервативные, ортодоксальные и традиционные религиозные организации и движения не только в христианстве, но и в других мировых религиях, − пишет Бергер, которые на международной религиозной сцене активны в отрицании или борьбе с эффектами секуляризации, повсюду в экспансии в отличие от тех движений и организаций, которые в течение многих десятилетий вложили много энергии в то, чтобы приспособиться к современному миру. Все это важно как раз потому, что современный процесс десекуляризации в первую очередь определяется и понимается в виде контрасекуляризации и должен обозначать общественный процесс, противоположный процессу секуляризации [6; 7]. Это, с другой стороны, говорит о сложности религиозной и глобальной общественной ситуации: во многих современных обществах сосуществуют секуляризационные и контрасекуляризационные тенденции, деятели и силы и их изучение как процессов, которые не взаимоисключают друг друга, и далее является важной задачей современной социологии религии. Примеры витальности религии: в прошлом и в настоящем Детерминистические рамки поворота от секуляризации к десекуляризации общества складываются из сплетения нескольких важных изменений общества, относительно которых у социологов в основном нет разногласий, которые парадигматично подтвердили изменение как положения самой религии и религиозных институтов в обществе, так и духовной атмосферы в культуре. С одной стороны, имеет место приобретение религиозной традицией политического значения, а с другой стороны, упомянутые традиции, предвещая свое возвращение, деприватизируют принятые, синкретические верования и поведение, что является существенными элементами процесса десекуляризации религиозной жизни. Речь идет о событиях, которые показали, что религия не проиграла, т.е. что она опять восстановила потенциалы, чтобы вдохновить значительные коллективные усилие людей, направленные на изменения, которые касаются самой сути их политической и религиозной жизни. Даже в Европе, центре процесса секуляризации в начале 80-х годов религия и церковь начинают публично выступать с все более очевидными политическими притязаниями. И католическая, и протестантские церкви поднимают свою голос против ядерного вооружения, а также против загрязнения окружающей среды, подчеркивая таким образом не только свою современность, но и ангажированность, касающуюся ключевых вопросов и проблем современного мира. В это время, или несколько позже, и в коммунистических странах религия начинает играть все более заметную роль в обществе, прежде всего в Польше, а затем и на Балканах в ситуации военных конфликтов и распада югославской социалистической федерации. Занятые делами, которые в значительной мере превосходят заботу о душе, религиозные организации в упомянутых регионах приобретают ощутимый вес в обществе, который используется больше всего в политике, что является очевидным сдвигом по сравнению с предыдущим десятилетием при социалистическом строе. Многие социологи и специалисты по религиоведению в период указанных общественных событий с середины 70-х видят религию, которая, готовя свое возвращение, ставит под серьезное сомнение тезис секуляризма или же сужает его в культурно-географическом смысле, ограничивая Европой или даже только Северной, точнее Западной Европой, как ранее предложил это «правоверный» сторонник парадигмы секуляризма Питер Бергер, а затем и Дэвид Мартин. Как мы уже отметили, Бергер кратко обосновывает отдельные важные тезисы парадигмы секуляризма, среди которых и тезис о неизбежном последствии модернизации – снижении значения религии как в смысле общественных институтов, так и в смысле индивидуального сознания. Этот тезис основан на ряде предпосылок, которые Юрген Хабермас систематизирует следующим образом: первая предпосылка касается научно-технического прогресса, который влияет на развитие антропоцентричного понимания развенчанного мира в ущерб теоцентричным и метафизическим картинам мира; второе, в процессе дифференциации общественных подсистем, церкви и религиозные общины теряют влияние на правоведение, политику, культуру, образование, науку – и ограничиваются предоставлением «милости Божьей» тем, кому она необходима, теряют прежнюю роль в обществе и третье, в индустриальном и постиндустриальном обществе возрастает экгзистенциальная безопасность людей и исчезает потребность людей прибегать к Богу или потусторонним силам, чтобы обуздать обстоятельства, на которые невозможно влиять [9]. Но эта теория никогда не была подтверждена эмпирически и споры вокруг нее в конце 70-х годов прошлого века, становясь яростными, ставили ее сторонников в неловкое положение, вынуждая корректировать теорию определенным культурно-географическим ограничением, так что она «была, также как сегодня, правильной для одной части мира, для Европы, нескольких обособленных территорий и немногочисленных европейски образованных интеллектуалов в разных странах мира. Остальное человечество является столь же глубоко религиозным, как и раньше, вероятно даже больше, чем это было в начале века» [5, с. 23-24]. Причины неспособности социологов объективно представить религиозную ситуацию в мире автор видит не только в идеологических убеждениях социологов, но и в их ограниченности: социологи плохо знают «остальной мира», поскольку действительно живут в секуляризованной среде, далекой от верований и религиозной практики. Мартин признает энергичный ход секуляризации в Западной Европе в виде определенных обстоятельств, таких как конфликт церкви и просвещения, разрыв органического сообщества (урбанизация) и появление мегалополисов. Однако, даже в этих обстоятельствах отдельные национальные сообщества или субсообщества, которые выносили чужую и внешнюю власть (Польша, Ирландия, Страна Басков, Фландрия, Словакия, Хорватия и Бретань, затем миграционные мусульманские общины в современной Европе) находят свой источник и идентичность в исторической вере и их религиозность заметно более жизнеспособна, чем где-либо в другом месте. Констатируя, что Европа не является центром мира, и изучая религиозную ситуацию в Северной и Латинской Америке и на исламском Ближнем Востоке, а также в Северной Африке, Мартин показывает, что в тех областях динамика религии несколько отличается от европейского опыта и европейского образца религиозных перемен и приходит к идее о необходимости фундаментального сужения действия парадигмы секуляризма на Европу, где «социологическая модель секуляризации создана и, возможно, поэтому к ней и относится» [4, c. 123-128]. Любопытно при этом то, что индивидуализация, всеобщая рационализация общественной жизни и общественно- экономическое развитие, столь характерные для европейского опыта модернизации и секуляризации, не действительны для других территорий с теми же самыми характеристиками. В качестве лучшей иллюстрации этого чаще всего приводят Соединенные Штаты Америки. В протестантских странах Европы процесс секуляризации наиболее выражен по сравнению с другими конфессиональными областями Европы, чего никак нельзя сказать о протестантских США с весьма многочисленными и активными церквями и высоким уровнем религиозной веры. Здесь как будто не действует тезис о модернизации и секуляризации общества как ее последствия. Секуляристы находили ответ в определении специфики, точнее отличии Америки. Эти отличия заключались в нескольких важных аспектах истории Америки и развития культуры на этой территории: в Соединенных Штатах религиозные организации традиционно играют важную роль в социализации и интеграции людей в общество путем формирования групповой солидарности; там существовал плюрализм, характерный для культуры в целом, и в итоге религия в Америке исторически сопровождала модернизацию. Другие авторы толковали тезис о секуляризации и модернизации общества в контексте европейской эксклюзивности процесса секуляризации, где теория секуляризации хорошо объясняет общественные и религиозные изменения, являясь при этом не вполне эффективной для остального мира. Тарнер выделяет несколько макро социальных факторов, которые могут помочь в объяснении актуальности религии в современном мире. В первую очередь он выделяет крах организованного коммунизма и упадок марксистско-ленинской идеологии в Европе, особенно в Польше, Украине и бывшей социалистической Югославии. Наиболее важной была связь между православной церковью и русским национализмом и патриотизмом с примерами периода II мировой войны и постсоветского периода. Но и в других коммунистических странах, от Вьетнама, Кубы до Камбоджи, возвращение к религии происходит из- за разочарования людей в упомянутой идеологии. Второй фактор касается глобализации и роста миграций в мире и расселения мигрантов в странах с развивающейся экономикой, где их до того времени не было, что привело к возникновению диаспорных общин, которые чаще всего складываются на религиозно- этнической основе. Примером этого являются турки исламского вероисповедания в Германии, китайские буддийских меньшинства по всему миру и т.д. «Сложная связь между религией и политикой идентичности устанавливается повсюду в мире – от индуизма в Индии до католицизма в Польше и синтоизма в Японии и таким образом религия становится частью внутренней структуры публичной сферы общества» [10, с. 31]. С другой стороны, такая ситуация порождает напряженность и конфликты, не существовавшие ранее. Любопытны данные, отражающие опыт Европы, и статистика. Так, по данным Европейского социологического исследования (The European Social Survey, ESS, Round 4, 2008-2009) в странах Европы абсолютное большинство верующих составляют представители христианских конфессий, так что религиозно-конфессиональная карта показывает, что Европа остается христианской. Ho упомянутые современные миграционные процессы и социокультурные тенденции привели к ослаблению ранее однородного культурно- религиозного европейского пространства. На этом пространстве можно наблюдать различные этнические и религиозные группы, которые относят себя к другим религиозным традициям, прежде всего к исламу. Например во Франции 8% верующих исламского вероисповедания, в Бельгии – 6%, в Швеции – 5%, Швейцарии – 5%, а в Великобритании – 4% [11, с. 23]. Интересно, что доля мусульман больше как раз в тех европейских странах, в которых установленный уровень религиозности коренного населения особенно низок. Отсюда вытекает серьезная проблема при поиске возможностей для мирного сосуществования различных религиозных традиций, а также большой вызов для государства, которое должно регулировать взаимные отношения этих традиций, что, как пишет Тарнер, может заставить его отказаться от традиционно либерального подхода, предполагающего отказ государства от вмешательства в дела церкви. Например, в США и Сингапуре государство начинает регулировать ислам, чтобы включить в общество «умеренных мусульман». В качестве третьего фактора присутствия и публичности религии в современном мире Тарнер приводит слом постколониального секулярного национализма на Ближнем Востоке и в Северной Африке и подъем духовной революции (Иран) и различных видов радикального ислама, имеющих свои корни, с одной стороны, в массовом протесте против банковского сектора и коррумпированных и авторитарных секулярных структур власти, а с другой стороны, в борьбе за защиту культурной и религиозной идентичности против либерального и секулярного влияния Запада. На секуляризацию, указывает Тарнер, можно смотреть и другими глазами, а именно, в контексте современного превращения религии в товар на рынке религиозных идей и практик. Это новое в либеральном обществе, поскольку раньше на религию смотрели как на систему идей и практики, основанной на неизъяснимой природе религиозной коммуникации. Сейчас религия изъяснимое выражение, которое имеет свой сбыт на рынке и поэтому в полной мере совместима с современным миром. Список литературы (References) 1. Berger, Peter (1969) The Sacred Canopy, Elements of a Sociological Theory of Religion, New York. 2. Berger, Peter (1999) The Desecularization of the World: A Global Overview, The Desecularization of the World: Resurgent Religion and World Politics, Grand Rapids: Wiiliam B. Eerdmans Publishing Company. 3. Berger, Piter L. (2008) Desekularizacija sveta – preporod religije i svetska politika, Meditteran Publishing, Novi Sad. 4. Martin, Dejvid (1994) „Pitanje sekularizacije: perspektiva i retrospektiva”, u Povratak svetog? Niš, Gradina. 5. Berger, Piter (2001) „Sociologija: povlačenje poziva”, u Đorđević, B. D. Sociologija forever, Niš, Punta. 6. Karpov, Vjaceslav (2010) „Desekularization: A Conceptual Framework”, Jouranl of Chursh and State, Vol. 52, No. 2., P. 232-270. 7. Карпов, Вячеслав (2012) „Концептуальные основы теории десекуляризации”, Государство, религия, церковь в России и за рубежом, № 2., С. 114-164. 8. Dejvi, Grejs (2008) „Evopa: izuzetak koji dokazuje pravilo? ”, u Piter L. Berger (priredio) Desekularizacija sveta – preporod religije i svetska politika, Meditteran Publishing, Novi Sad. 9. Habermas, Jirgen (2008) „Dijalektika sekulaeizacije”, Nova srpska politička misao, Beograd, 29. april 2008., URL: http://www.nspm.rs/granicemultikulturalizma/dijalektika-sekularizacije.html, posećeno 23. decembra 2009. 10.Тернер, Брайан (2012) „Религия в постсекуларном обществе”, Государство, религия, церковь в России и за рубежом, № 2., С. 21-51. 11. Kofanova Elena; Mčedlova Marina (2012) „Religioznost građana Rusije i Evorpe”, Filozofija i društvo, br. 1, str. 21-39. СВЕДЕНИЕ ОБ АВТОРЕ Благоевич Мирко доктор социологических наук, ведущий научный сотрудник, руководитель FOREL Института общественных наук. ул. Краљице Наталије, д. 45, Белград, Сербия. E-mail: blagomil91@sbb.rs
-
- 1
-
-
- мирко благоевич
- десекуляризация
- (and 4 more)
-
Научный результат → Социология и управление → 2017 → Выпуск 3 (13) ИЗМЕНЕНИЯ В ОБЩЕСТВЕ И ОБРАЗОВАНИИ: ОБРАЗОВАТЕЛЬНЫЕ ПОЛИТИКИ И ХРИСТИАНСКИЕ ЦЕННОСТИ Trifunovic V.S. Aннотация. Глобально распространенная стратегия неолиберального развития, которая принимается современным обществом, требует принятия конкретных стандартов. Стандартизация законодательства и действий в разных секторах ставит перед локальным сообществом в одно и то же время вопросы соотношения в соответствии с его собственными традициями, культурой, идентичностью и необходимости разработки соответствующей политики развития. Сербское общество, стремясь к вступлению в Европейский Союз (ЕС), создает политику, основанную на стратегии неолиберального развития и широких, так называемых, ценностях западного культурного круга. Такая ориентация порождает необходимость пересмотра своих собственных традиций, истории и культурной самобытности: традиция теряет свое значение, исторические события подлежат переоценке, а культурная идентичность – фрагментации. Эти сложные процессы со всесторонними и далеко идущими последствиями поощряются с помощью политических сфер, таких как культурная политика и политика в области образования. Институциональное образование, как важный фактор в формировании культуры и социализации новых поколений, в силу своей общей эффективности устанавливает новое отношение к христианским ценностям, которое может быть описано как непонимание и отказ от них. Ключевые слова: культура, социализация, образование, культурная идентичность, христианские ценности, личность, гармонизация, сербское общество. Acknowledgements Prepared as a part of the project Sustainability of the Identity of Serbs and National Minorities in the Border Municipalities of Eastern and Southeastern Serbia (179013), conducted at the University of Niš – Faculty of Mechanical Engineering, and supported by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia. Introduction. After 2000, Serbian society passes through various stages of development with the ultimate aim to harmonize itself with the so-called European space, which comprises the European Union (EU), and which has led to demands that the “domestic” education is connected to the European. There are defined the new education policies, which represent the discontinuity with the established tradition of the socialist period of development and in the level of values are visible two main tendencies: 1) neoliberal ideology and values become dominant; 2) Christian values (under Christian values, in this paper, are included the values on which the Orthodoxy is based) have become part of the school curriculum after several decades. The ongoing education reform, however, has continued to strengthen the first tendency which is in the service of establishing a capital relations in all dimensions of society and constantly undermines Christian values, which seem to be incompatible with the new world order. The subject of analysis in this paper are (a) the place and role of Christian values in the process of secondary socialization of students covered by compulsory basic education, which is being conducted within the institutional educational framework which is exposed to a long term reform; (b) the manner of acceptance of the recommendations that come from the field of transnational education space, specifically the so-called Western cultural circle. The intention of the author is to highlight in this paper the relationship between social dynamics and educational reform that defines the relationship toward changes and their acceptance. The initial assumption is that “domestic” education reform leads to redesigning Serbian cultural identity and complete removal from the supporting element of its vertical – Christian values – by a pronounced tendency toward changes arising from the acceptance of transnational guidelines. Theoretical review. Globalization and educational policies. The neoliberal strategies of development lead to a series of permanent changes in different “local” societies, and to “globalization or the homogenization of education” in the field of education (Barlow and Robertson, 2003). Institutionalized education in different societies is becoming an important actor in promoting neo-liberal doctrine and developing conformist type of social integration, by accepting the so-called standards and “business models” of operation as an expression of compliance with supranational agenda on education. The social role and aims of education are reduced and they are in the function of economic growth. Education should transfer knowledge and create human resources by whose engaging in the economy and other sectors of society there will be enabled its prosperity (Lynch, 2006). Continuous education reforms over the past two decades have, globally, led to the abandonment of Humboldt’s model (Dobbins and Knill, 2009) which was dominant for almost fifty years and to the orientation to the market model (Dobbins, Knill and Vögtle, 2011), whose main objective is to prepare contingents of market competitive labour, for the purposes of capital, whose competences will be in the function of its further fertilization. Economic parameters in the sphere of education were declared to be the supreme quality parameters. It is all being quantified in order to determine with certainty the effectiveness of each factor and the subject of education in the creation of added value (profit) whose existence will, in fact, provide legitimacy to the survival of educational institutions and employees. Educational policies in Serbia are trying to harmonize “Serbian education” with “European education”, for more than a decade. In achieving this ultimate goal the important role have educational policies in the European Union (EU) that seek to respond to: (а) the challenge of preserving the specificity of the educational systems of the member states and coordination between the so-called general and professional education, and the sphere of work and the search for mutual understanding; (b) the challenge of action/influence on education policies of national education systems of the countries wishing to join the EU (Pack, 2011). Accession to the EU, for any country that wants to become part of this integration, represents a major challenge because it is necessary in the pre-accession period to implement huge number of legal norms, which are binding for the EU, in the national legal systems. The procedure of accession is long and may cause a certain fatigue, therefore, the Committee on Education and Culture of the European Parliament carried out the idea so that the EU educational programs become open to third countries with the prospect of accession, in order to realize their accession to EU in the field of education. Education was, therefore, given the role of the integrationalcontribution in the process of joining Serbian society to the EU, and education reforms are an expression of the political will of the ruling groups of neo-liberal orientation. The new education policies have led to changes in the organization and conception of education, redefining in that way many issues, among which stand out the attitude towards culture, cultural identity and Christian values. Research Results and Discussion. Education and identity formation. Identity, as a set of answers to the questions of who we are, who we belong to, what is worth, is based through the process of socialization, and socialization that takes place within the institutionalized education is particularly important. The aspect of identity, as a cultural and normative definition of desirable/right choice, will be taken as the basis for the analysis of identity policy, and as the most important in the current education reform. The formation of identity is enabled by important processes of self-awareness, comprehension and understanding of oneself and others. It is impossible to establish social interaction without formed identities, individual and collective ones, which are, in fact, related to meaning (Jenkins, 1996). Interaction is only possible with the act of distinguishing one’s own identity, identity of the group to which one belongs and the identities of other groups, that is, socially constructed meanings that are attached to them. Constant confronting of the individual and society, at the level of values, leads to de-formatting and re-shaping of personal and collective identities. Society transmits collective norms and models of behaviour that guide the individual, their choices of identity and make them more predictable, by different instruments of action, and one of them is the institutionalized education. It is being carried out socialization in the context of education that creates the basis for shaping the identity of participants in the educational process: it can strengthen the sense of belonging to certain groups as supports in the fragmented reality. Education policies that are in line with the ruling political will, however, create a framework of the functioning of institutionalized education in the field of identity formation, making thus its role contradictory and complex. It is deemed contradictory if we take into account that collective identities (national, cultural) lose their importance in the conditions of globalization and the occurrence of fragmentation of identity (Haralambos and Holborn, 2002; Hall,2010). Collective affiliation is not as important to individuals as it used to be; they may have multiple identities at the same time and, depending on the challenges of the given environment, they can experiment with different cultural identities. In conditions, where the cultural identity is being negotiated between actors who come from different cultural areas, the role of education is also relative in the process of creating the basis for the formation of cultural identity (one or more). However, education policies can treat the problem of culture and identity in two ways: so as to impose a specific culture and identity, or waive organized action in this sphere. The document that sets directions of the development of all levels of education, that is, educational policies in the Republic of Serbia, is the Education Strategy by 2020. The Strategy defined the role of education in the level of the culture and formation of identity policies, which is reflected in the “persistent storage and nurturing of national cultural heritage and identity, the development of a tolerant and co-operative relationship to other cultures and strengthening the contributions of culture for the total quality of life of the population of the Republic of Serbia”[1]. Law on the Basis of Education Systems (2009)[2], shows a commitment to respect of diversity and respect of the needs arising from the diversity. Identical objectives are also formulated in the Law on Primary Education (2013)[3]. Educational policy that defines the role of education in the formation, development and preservation of cultural identity based on the characteristics of its own cultural heritage, and by highlighting and standardization of need for respect and understanding of cultural differences and other cultures that exist in society, shows that it complies with the Universal Declaration on Cultural Diversity (UNESCO, 2001) (The Universal Declaration…, 2002) which states that culture is at the center of contemporary debates about identity and that the defence of cultural diversity is an ethical imperative. Serbia, like all societies in transition, has the so-called identity problem - it searches for new identities, and as it seems, more for a confirmation of their acceptance by significant others (the so-called, international community and representatives of pursued integration). It is continuously moving in the direction of overcoming its own limits of identity, which indicate differences in relation to the others, experiencing them as limes which prevents connection with the others. This indicates the imperative of erasing differences of identity between us and others, and the desire for recognition by others that gives us, according to our own estimate, legitimacy to the survival among these different ones. This constant need for acceptance from others, which imposes the adoption of norms and values characteristic of the others, suppressed the primary identity process of self-identification, denying us the answer to the constantly present question of who we are. In the basis of the process that was initiated by the harmonization of Serbian with the so-called European educational space, assumingly, is intercultural understanding and respect, which makes it possible that the experiences which are typical of European space can be transferred to other areas, but do not need to be copied. This is the fine difference, in relation to transnational experiences in the field of educationthat reformers of national education systems do not recognize, especially in countries that have the intention to integrate into the EU. Thus, they miss the opportunity to recognize the specificity of national systems of education which are the expression of the historical and cultural development, bringing into question the ultimate effects of the reforms. Socialization and Christian values. It seems that globalism in Christian values recognizes the threat to its own strengthening. In the basis of global tendencies is clearly visible “hostility” toward Christian values: 1) the creation of supranational formations, like the EU, is based on values that are not Christian (Meyer, 2009): the free market, human rights and reason are the value bases on which the EU is founded; 2) international law imposes standards that enable individuals and minorities to act beyond the Christian value system, and even to develop the emphasised anti-Christian lifestyle; 3) Truth is being banished from public discourse and its place is taken by misinformation, which is aimed at creating New (or Fake) reality. Institutionalized education plays an important role throughout the whole story of rewriting and creating a new world because it has the capacity, human resources and methodology of action which may be in a function of: (а) creation of a brave new world according to the model given in the book of A. Huxley (1931) (Huxley, 2009) or (b) creation of the world that will respect Christian values and provide an opportunity for the individual to give their best and become a man. In the Serbian society today as well, the idea of education as a public good has been replaced by market paradigm of education. Questions of history, culture and religion have become second-class, and even redundant, while the entire educational system turns to requirements of capital. The introduction of religious education in schools in Serbia (2001) is also a requirement of capital: the new ruling groups, under false flag of establishing continuity with the tradition which was interrupted by establishing Socialist order (1945), conduct a reform of education that essentially collapses the reached quality and, in effect, disables the formation of the cultural identity. Classes of religious education, whose alternative are classes of civic education, and which are in line with the requirements of the class-hour system without participation in the liturgy, do not provide the school children with the fullness of life in the community. They represent a partial experience, interacting with school programs in the foreground and the so-called hidden programs, and they cannot significantly affect the socialization of school children. Application of the instruments, which establish the new world order, such as standardization and unification, and which redesign the local societies (their economy, politics, culture, education, etc.), is more successful if it easily and quickly deals with tradition, historical values and Christian values such as Truth, Love, Justice, Catholicity. Interest of global formal and informal centres of power – constant increase of profits, involves the establishment of order which will lead to: 1) atomizing of individual (their removal from the community and from participation in joint activities such as participation in public services such as the liturgy); 2) loss of capability to understand the positions of others and sympathy towards others, which may only derive from Love; 3) experimenting with identities, which always represents a “showdown” with tradition and traditional notions of Goodness and Justice; 4) the collapse of collective identities, also including the cultural ones; and redesigning the history so that the notions of Truth would fade away and Falsehood would become a New Truth. It is important for people to “join efforts in the search for the suppressed truth, because only it can direct the humanity to more certain future” (Radisic, 2015). The role of institutionalized education is particularly important for the formation of relationship of new generations to the truth – if it transmits the truth contained in the authentic historical sources and the Truth that is spread by Christianity. A prerequisite for the establishment of a new order is “formation” of the individual who will not step into maturity – will not develop the ability to make independent decisions, but they will systematically be prepared to reproduce the thoughts and ideas of others. By joining the institutionalized education that fosters no need for spiritual self-research, an individual is not prepared to question, to doubt, to investigate and trace. By taking away that personal effort, in the way of getting to know what is the Truth, from the individual is taken away the ability to achieve individuation (deification) (Jerotic, 2010), and they retain on a level of material and are prepared to act for the benefit of others, in this case, the world capital. The right education, however, is much more than mastering educational content: “the task of right education is to develop the capacity of young people to think ...; and Deification is a goal to be reached” (Matko, 2015) because any right knowledge has its origins in the knowledge of God in Whom areall the treasures of wisdom and reason hidden. The new generations will be able to feel the experience of Love and recognize the Truth to the extent that Christian values will become part of school curricula. Conclusion. Educational policies are always formed in accordance with a variety of choices of concrete social order. Selected development strategy of the ruling groups directly influences the formation of educational policies, as its implementation achieves reverse impact on the various dimensions of initiated social changes. Social role and goals of education depend on the choice of which right, the so-called political elite and the degree of their power to impose them as non-alternative. Reform of education in the Serbian society is being implemented as part of a “package” of overall social changes that have been initiated “from above” as an expression of the ruling political will. Changes in legislation, in the field of education, have been proposed and created by the most powerful political and highest state structures. The adopted policies of education, in the so-called contemporary Serbian society, provide the opportunity to present different identities within the “domestic” institutionalized education and greater synergy of education and other social actors in their promotion. At the same time, the adopted education policies are aimed at promoting new cultural values – values that contribute to the harmonization of Serbian culture with the cultures of the so-called Western cultural circle. Traditional value systems are being marginalized, suppressed and even declared unacceptable. Creators of development policies in Serbian society are creating for the last two decades the socio-cultural context in which it is ignored the need to preserve cultural continuity, including education, and they are primarily striving to the adoption of solutions that are in compliance with Western megatrends. Serbian society is looking for confirmation of their identity in the movement towards European integration, and “Serbian” education in European dimensions of its own reforms. Both the whole and its part show accommodation abilities - willingness to accept integration requirements to which they aspire and to adapt to the new environment. This, at the same time, means a new attitude toward Christian values – they are losing their crucial place within the institutionalized education. The introduction of religious education as a particular school subject (2001) is a screen behind which is smoothly and systematically strengthened atheistic and even anti-Christian view of the world as prevalent in the socialization of school children. [1]Education Strategy by 2020, 2012. URL: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/STRATEGIJA-OBRAZOVANJA.pdf (date of access: 31.5.2017). [2]Law on Basis of Education Systems, 2009. URL: http://www.paragraf.rs/propisi_download/zakon_o_osnovama_sistema_obrazovanja_i_vaspitanja.pdf (date of access: 31.05.2017). [3]Law on Primary Education, 2013. URL: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_osnovnom_obrazovanju_i_vaspitanju.html (date of acces: 31.05.2017). Информация об авторе: ТРИФУНОВИЧ Весна Светиславова, доктор социологических наук, одинарный профессор Крагуевачского университета (Сербия) Перевод на русский язык, список литературы и информация об авторе отсутствуют.
-
- 1
-
-
- сербия
- социализация
- (and 9 more)
-
Religija i crkva pozivno pismо.PDF Religija i crkva obrazac prijave cir.pdf
- 3 replies
-
- 1
-
-
- серебряное озеро
- идн
-
(and 2 more)
Tagged with:
-
Други округли сто који организује Центар за социолошка и антрополошка истраживања Института друштвених наука (Београд) и Катедра за социологију и рад са младима Института за менаџмент (Белгород, Руска Федерација) - Српско и руско друштво: социолошке преокупације – који ће бити одржан 18. маја 2017. године у Институту друштвених наука, Краљице Наталије 45, у малој сали на III спрату, у 15 сати. Први Округли сто у организацији Института друштвених наука (Београд) и Института за менаџмент - Катедре за социологију и рад са младима – БелГУ (Белгород) је успешно организован у децембру 2015. године. Након две године поново се окупљамо у настојању да разменимо идеје, искуства и могућности рада на заједничким пројектима. Присутна је обострана воља да се успешна сарадња настави организовањем не само округлих столова него и заједничких међународних научних конференција, учешћем у објављивању социолошких радова у престижним српским и руским часописима и разменом научних истраживича у обе институтције. У том смислу позивамо вас да учествујете у раду Округлог стола, где би представили истраживачке пројекте на којима тренутно радимо, и артикулисали агенду за будуће истраживачке подухвате. Учесници из Русије: Др Ина Шаповалова, шефица катедре за социологију и рад са младима Института за менаџмент БелГу Др Лариса Шмигирилова, помоћница директора Института за менаџмент за међународну сарадњу Др Сергеј Лебедев, доцент Катедре за социологију и рад са младима Института за менаџмент Др Светлана Вангородскаја, доценткиња Катедре за социјалну технологију Института за менаџмент Организациони одбор: Др Лилијана Чичкарић, Управница Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН-а Др Мирко Благојевић, Руководилац ФОРЕЛ-а ИДН-а Др Ина Шаповалова, шефица катедре за социологију и рад са младима Института за менаџмент БелГу Др Ина Шаповалова, шефица катедре за социологију и рад са младима Института за менаџмент БелГу Др Лариса Шмигирилова, помоћница директора Института за менаџмент за међународну сарадњу У нади да ћете се одазвати насем позиву, С поштовањем, др Лилијана Чичкарић Управница Центра за социолошка и антрополошка истраживања ИДН-a К р а љ и ц е Н а т а л и ј е 4 5 , 1 1 0 0 0 Б е о г р а д , Р е п у б л и к а С р б и ј а www.idn.org.rs Т е л е ф о н и : + 381 11 361 81 87; + 381 11 361 60 02 e-mail: office@idn.org.rs Poziv OS CSAI.pdf
-
- цси ниу белгу
- россия
- (and 4 more)
-
Volume X (No. 1) - Spring 2016. Contents The Word of the Guest Editor TOPIC OF THIS ISSUE RELIGION AND POLITICS IN RUSSIA Valentina Slobozhnikova The Religious Factor in Party Creation of Modern Russia Sergej D. Lebedev The Socio-Political Bases of Confessionaly Focused Practices of Religious Studies in Russian Education Polina A. Borisova Church and Religious Organizations Participation in Public Life of Russian Society Nikolay V. Shilov Ethno-Confessional Processes in the Republic of Mordovia at the Beginning of XXI Century (in the Context of Social Partnership Confessions and the State) Tembulat Gjatov Religious Extremists in Northern Caucasus: Criminal Set ANALYSIS Zhan T. Toshchenko State and Religion: Problems of Interaction Аlexey G. Chernyshov Managing Religious Consciousness and Creeds in the Modern Era REVIEWS, CRITICAL VIEWS AND POLEMICS Elena A. Irsetskays The Religious Dimension of Journalism Anna Goloseyeva Buddhist Communities of Saint-Petersburg http://www.politicsandreligionjournal.com/index.php?option=com_content&view=article&id=75%3A-x--1--2016&catid=6%3Aizdanja&Itemid=3&lang=en The Editors Introduction.pdf
-
- 3
-
-
- с.д. лебедев
- ж.т. тощенко
- (and 8 more)
-
Нейтралитет Сербии и будущие вызовы военной безопасности: демистификация нейтралитета Источник: Центр стратегических оценок и прогнозов Сегодня Сербия является в военном отношении нейтральным государством на основании статьи Резолюции о защите суверенитета, территориальной целостности и конституционного порядка Республики Сербии. Настоящая Резолюция была принята 26 декабря 2007 года в Народной Скупщине и ею определяется принцип военного нейтралитета Сербии. В статье 6 данной Резолюции можно прочесть: «В виду совокупной роли НАТО пакта, начиная с противозаконных бомбардировок Сербии в 1999 году без разрешения Совета Безопасности ООН, вплоть до аннекса 11 отвергнутого плана Ахтисари, согласно которому НАТО провозглашается 'окончательным органом' власти в 'независимом Косово', Народная Скупщина Республики Сербии принимает решение о провозглашении военного нейтралитета Республики Сербии относительно существующих военных союзов до возможного проведения референдума, на котором было бы принято окончательное решение по данному вопросу». Необходимо заметить, что до принятия парламентской резолюции о нейтралитете, подписанием ряда соглашений произошли значительные изменения в международном положении Сербии. В 2005 году тогдашний министр иностранных дел Вук Драшкович подписал Соглашение о свободном транзите войск НАТО через территорию Сербии с тогдашним генеральным секретарем НАТО Яп де Хоп Шефером. В 2006 году тогдашний президент Сербии Борис Тадич подписал СОФА Соглашение с Кондолизой Райс, тогдашним госсекретарем США, в рамках которого устанавливается стратегическое сотрудничество Армии Сербии с Национальной гвардией Охайо, подразумевающее совместные военные учения и обмен военнослужащими. В 2006 году Сербия присоединилась к военно-политической программе НАТО Партнерство за мир. В 2006 году открывается бюро НАТО в Белграде именно в разрушенном бомбардировкой в 1999 году со стороны НАТО здании Министерства обороны. В момент принятия Резолюции, которой Сербия формально провозгласила свой нейтралитет, ее положение уже направлялось к НАТО, но Резолюция обладает значимостью относительно положения о проведении референдума в случае присоединения к любому военному союзу. Этим принятие решения о присоединении к военному союзу стало зависимым от народного волеизъявления. Отношение граждан Сербии к НАТО альянсу является крайне отрицательным из-за преступлений, совершенных этой организацией, а именно, из-за бомбардировок сербов в Боснии и Герцеговине в 1995 году и бомбардировок Сербии и Черногории в 1999 году. Бомбардировки Сербии НАТО альянсом произвели устойчивые экономические, экологические и здравоохранительные последствия, большое число жертв среди мирных граждан и крупный материальный ущерб, расценивающийся в сто миллиардов долларов. Все серьезные исследования показывают, что подавляющее большинство граждан Сербии (с 75% до 80%) высказывается против вхождения Сербии в НАТО. Бывшее до сих пор сотрудничество с этой организацией осуществлялось путем подспудных действий политических элит, постепенно, но преданно работавших на сближении Сербии с НАТО. Большинство жителей Сербии не оказывается способным понимать этот процесс, так как он развертывается скрыто и с сознательной целью, чтобы граждане не понимали его суть. Из этого можно прийти к выводу, что Резолюция о нейтралитете предотвратила вхождение Сербии в НАТО без согласия граждан, хотя сегодня некоторые пронатовские лоббисты разъясняют это так, что, якобы, Конституция Сербии не содержит такой параграф, а референдум они не считают обязательным шагом в решении вопроса. Вопреки крайне отрицательному отношению граждан к НАТО, политические элиты продолжают приближать Сербию к этой организации. В 2008 году было заключено Соглашение о безопасности передачи информации между Сербией и НАТО. В 2009 году была открыта миссия Республики Сербии при НАТО в целях развития дальнейшего сотрудничества в рамках программы Партнерство за мир. В 2011 году Правительством Республики Сербии было принято Решение о продвижении процедур по созданию Индивидуального плана действий партнерства между Республикой Сербией и НАТО. Что же касается сотрудничества Сербии и России, в 2013 году Сербия получила статус наблюдателя в Ассамблее Организации договора по коллективной безопасности, соответственно, в рамках действия законодательных органов ОДКБ. В 2013 году было подписано Соглашение о военно-техническом сотрудничестве Сербии и Российской Федерации, а в 2014 году проводились первые совместные военные учения Сербии и РФ. В 2014 году Армия Сербии приняла участие в учениях вооруженных сил США и НАТО в Германии, определяемых Соединенными Штатами в качестве оценки боеготовности НАТО противостоять российской агрессии. В данных учениях совместно с военнослужащими Сербской армии участвовали и солдаты так называемых «Косовских сил безопасности». Также в 2014 году был принят Индивидуальный план действий партнерства между Сербией и НАТО, что представляет собой наивысший уровень сотрудничества страны, не являющейся членом Альянса, а также этот План есть последний шаг перед формальным членством. B начале 2015 года было подписано и Соглашение СОФА с НАТО. Вышеприведенными договорами Сербия обязывается уступить США и НАТО право доступа и использования военных объектов и инфраструктуры без возмещения, разрешить ввоз и вывоз оборудования, запасов, материалов и технологий независимо от привычных процедур, дать дипломатический статус военнослужащим вооруженных сил с разрешением носить форму и оружие, свободу передвижения, разрешить использование спектра радиочастот, внедрение новых, так называемых, реформ и так далее. Кроме того, необходимо упомянуть существование на территории Республики Сербии иностранных военных баз, построенных после агрессии на Сербию, среди которых самой крупной является американская база Бондстил. О военном нейтралитете государства, имеющего на своей территории иностранные военные базы и иностранные войска, вряд ли вообще можно говорить – такой нейтралитет лишь формален. Воплощение юридически-формального статуса в реальность подразумевало бы отмену большинства вышеупомянутых договоров. С другой стороны, подписание ряда договоров о военном сотрудничестве и партнерстве с ОДКБ и Россией, привело бы к улучшению позиции Сербии в данных обстоятельствах. Военный нейтралитет или военный союз? В споре о том, что лучшее для Сербии: военный нейтралитет или военный союз, должны учитывать все потенциальные военные союзы, однако сербской общественности в качестве единственной возможности предлагается выбор между нейтралитетом и НАТО, что является вполне ошибочным. Главная причина установления любым государством военного союза с другим государством или с несколькими другими государствами состоит в укреплении безопасности и в оценке, что данное государство в предполагаемых будущих конфликтах не способно к самостоятельной обороне. Значит, военные союзы основываются на необходимости обороны от общего врага. И тут подходим к ключевым вопросам. Усиливает ли Сербия свою безопасность сотрудничеством с НАТО и имеют ли Сербия и НАТО общего врага? Бывшая до сих пор практика показала, что сотрудничество Сербии с НАТО имеет отрицательные последствия для безопасности государства. В ходе военной агрессии 19 стран-членов НАТО против Сербии (тогда, Югославии), Армия Сербии сохранила свою боеспособность, тогда как в последующие годы, в процессе сотрудничества с США и НАТО она пришла в крайний упадок. Что же касается общего врага Сербии и НАТО, то хорошо известно, что НАТО видит Россию как величайшую опасность. Также хорошо известно, что Россия для Сербии никогда в истории не представляла собой опасность, а искреннего союзника. Чтобы заключить военный союз с кем-нибудь, Сербия должна иметь общие интересы с потенциальным союзником, соответственно, общие внешнеполитические цели. Союзнические отношения могут подразумевать оказание дипломатической и политической поддержки, экономической и военной помощи, и, наконец, употребление военной силы на стороне союзника. Подвергавший Сербию бомбардировкам, агрессивный НАТО союз не оказал и не окажет помощь Сербии, так как интересы этого союза противоречат интересам Сербии. Он же, напротив, разрушил сербскую экономику прямым уничтожением инфраструктуры и промышленности, нанесением огромного материального ущерба и большого количества человеческих жертв, тогда как он дипломатически и политически поддерживает действия против нас террористических структур в Косово и Метохии. Поэтому единственным надежным потенциальным союзником Сербии, что многократно подтверждается историей, является Россия. Насильственное подписание договоров во внешнеполитическом плане или союзов, не соответствующих воле большинства народа, весьма легко может привести к такому же насильственному их отвержению со стороны народа. В качестве примера может послужить присоединение к Тройственному пакту, подписанное князем Павлом от имени Югославии, но отвергнутое затем народом 27. марта 1941 года. Здесь необходимо отметить, что даже этот договор с Гитлером не подразумевал транзит германских войск через территорию государства, а что, в данном случае, подразумевает договор с НАТО пактом. Будущие вызовы и угрозы Сербия в настоящее время сталкивается с многочисленными проблемами – она не только окончательно истощена так называемыми реформами, интенсивно проводящимися за последние пятнадцать лет, она также находится в сугубо вражеском окружении. Будущие военно-безопасностные вызовы касаются дальнейшего расчленения нашей государственной территории путем усиления сепаратистских структур, потом путем усиления террористических структур, особенно в Косово и Метохии и в Рашской области, но также и в соседних странах, поощрения или возможного возобновления конфликтов на ее территории или в регионе, присоединения Сербии к странам, работающим против ее интересов, то есть, к неестественным и ошибочным союзам. Что же касается Косово и Метохии, тут особая опасность грозит от терроризма, организованной преступности, коррупции, торговли наркотиками и оружием, а также торговли людьми. Мне хотелось бы особо привести раздел из документа под названием «Стратегия национальной безопасности Республики Сербии»: «Разведывательная деятельность, проводимая иностранными разведками через незаконные и скрытые действия, представляет собой реальную угрозу безопасности Республики Сербии. Она осуществляется через ослабление ее политических, экономических мощностей и оборонного потенциала, через влияние на направленность и динамику общественных процессов, вопреки национальным интересам». Нынешние геополитические изменения приведут к трансформации существующей системы международных отношений и к пересмотру системы безопасности. Тем самым организация НАТО потеряет роль сторожа американской гегемонии. Требованием Европейского Союза вступить в конфликт с Россией, Вашингтон осуществляет собственные политические и экономические интересы в ущерб и Европы, и России. ЕС находится в многолетнем политическом и экономическом кризисе и пока неизвестно каким образом он из него выйдет. Наряду с существующими военными очагами в мире, самая большая опасность грозит от эскалации дальнейших конфликтов на границах России и Европы, направляемых Соединенными Штатами и НАТО. Антироссийской пропагандой и умелыми манипуляциями, Вашингтон и западные структуры мощи собственную ответственность за вызывание конфлитов хотят свалить на Россию, которую они обвиняют в, якобы, агрессивном поведении. Однако, достаточно того, чтобы на карте мира отметить американские военные базы во всем мире и прийти к выводу какая держава проводит агрессивную внешнюю политику. Кроме того, Сербия является лишь одной из тех стран, подвергавшихся, наряду с Ираком, Афганистаном, Либией, Сирией и Украиной, долгосрочной дестабилизации действиями США и НАТО. В мировой общественности часто заводится речь о возможном широкомасштабном конфликте, с учетом того, что мир находится в величайшем за последние семьдесят лет кризисе. НАТО не осмеливается вступить в прямой конфликт ни в коем случае, так как он уже проиграл битву в гонке вооружений. Несмотря на то, что Запад вызывает конфликты, военная машина Запада находится на грани разложения. В случае возникновения более крупного конфликта, его результатом была бы победа и преобладающая роль России в мире. Сербия ни в коем случае не должна присоединяться к антироссийскому фронту, в который западные державы ее настойчиво втягивают через контролируемые ими политические элиты. Россия и Сербия имеют общие интересы, которые они могут осуществлять путем взаимного сотрудничества. Поэтому чрезвычайно важным в предстоящий период для Сербии будет противостоять нажиму Вашингтона и переключиться на более тесное сотрудничество с Москвой. Ради этого Центр по геостратегическим исследованиям представит инициативу Российской Федерации и ОДКБ с просьбой, чтобы эта организация развивала программы сотрудничества со странами, не являющимися членами ОДКБ, соответственно, программы сотрудничества с Сербией, вроде подобных программ, развиваемых организацией НАТО. Через них Сербия в будущем может сотрудничать с Россией и другими странами членами в деле восстановления международного права, решения проблем терроризма, торговли наркотиками и людьми, кибернетической преступности, а также предотвращения политического инжиниринга и государственных переворотов, вызванных внешним фактором. Мы уверены в том, что этой инициативе окажут поддержку и многие другие неправительственные и политические организации в Сербии. Драгана Трифкович, генеральный директор Центра геостратегических исследований, Белград Перевод на русский язык: Зоран Булюгич http://www.srpska.ru/article.php?nid=28749
-
- 1
-
-
- геополитика
- Балканы
- (and 6 more)
-
Forum za religijska pitanja Instituta društvenih nauka, Beograd Narodni muzej Smederevska Palanka Palanačka gimnazija Pozivno pismo za naučni skup VERA I ZNANJE Pod pokroviteljstvom Opštine Smederevska Palanka i Ministarstva za nauku, prosvetu i tehnološki razvoj Repbulike Srbije (Smederevska Palanka, 24-26 jun 2016.) Složeno pitanje o odnosu uma (ratio) i vere (fides), a pogotovo o odnosu prema božanskom biću kao principu i temelju svega što jest, staro je pitanje filozofije. Ono se javlja već u ranoj hrišćanskoj teologiji i njenoj potrebi da novu veru, racionalizovanjem pomoću filozofskih kategorija, učini razumljivijom i prihvatljivijom, posebno u obrazovanijim slojevima antičkog društva. To se pitanje poput crvene niti provlači kroz celu istoriju filozofije i teologije i, bez obzira na radikalne promene čovekovog položaja u svetu, ono ostaje i danas izazov ljudskom duhu u njegovoj avanturi neposustalog čuđenja (thaumazein) i njegovom nastojanju da pronikne u zagnetku bića i tajnu Boga. Mnogi moderni filozofi i teolozi, kao i naučnici, smatraju da je odnos između znanja i vere, pogotovo u okviru srednjovekovnog mišljenja, iskusio niz tumačenja koja se ipak mogu svesti na tri osnovna stanovišta. Prvo stanovište predstavlja teorijsku koncepciju prema kojoj znanje i vera ostaju međusobno nezavisni, što ipak ne isključuje da su oni u zasnivanju svojih fundamentalnih principa upućeni jedno na drugo. Prema drugom stanovištu, znanje i vera se mogu razdvojiti jedno od drugog, tako da se rešenje problema znanja i verovanja može pojaviti samo po cenu „dvostruke istine, koja podrazumeva raskidanje samog odnosa, kako se događalo u latinskom averoizmu visokog poznog srednjeg veka i u okamističkoj školi“. I konačno, po trećem stanovištu, znanje je potčinjeno veri. Činjenica da su sve ove tri teorijske mogućnosti oprobane kod različitih filozofa i teologa, izgleda da ipak nije dovoljna za razumevanje savremnog odnosa znanja i vere. Od XVIII veka religija počinje sve više da gubi svoju ulogu verovanja koje utemeljuje smisao u korist sasvim drugačijeg verovanja, dotle nepoznatog, koje je dobilo sasvim neodgovarajuće ime „ideologija“, u koju su zbog svoje reakcionarnosti dospele u ne manje paradoksalni položaj „teologije revolucije“. Danas, u doba svekolike akutne krize naše civilizacije, ponovo se, na kritički način, mora postaviti pitanje, ne samo šta je vera a šta je znanje, već i kakav je odnos između vere i znanja. Ova pitanja ne nameću samo novi uvidi u sferi nauke, već i sasvim nove društvene i kulturne okolnosti. S obzirom na izmenjene egzistencijalne prilike i način ljudskog bivstvovanja, sasvim prirodno postavlja se na novi način pitanje smisla i značenja ljudskog verovanja i znanja. Ako je nekad verovanje određivalo, a ponekad i ograničavalo ljudsko znanje, danas, u sekularizovanom svetu, isto pitanje može se postaviti u obrnutom smeru: da li filozofija i savremena nauka određuju u šta možemo verovati, ili, bez obzira na međusobni uticaj, vera i znanje zadržavaju svoju autonomiju. Drugim rečima, postavlja se pitanje da li je stari sukob vere i znanja prevladan ili je on samo radikalizovan? Imajući u vidu rečeno, nadamo se da će naučni skup „Vera i znanje“ pomoći da se rasvetli kompleksan odnos vere i znanja. Budući da nauka ne može ponuditi čoveku odgovor na pitanje smisla života, ostaje da se ispita da li pretenzija vere na utemeljenje smisla počiva na istini ili zabludi. Namera organizatora naučnog skupa jeste da postane tradicionalno okupljanje domaćih i stranih filozofa, sociologa, antropologa i inih religiologa krajem meseca juna svake godine u Smederevskoj Palanci na kojem će raspravljati o naučno važnim i aktuelnim temama vezanih za religiju, crkvu i duhovnost, posebno u kontekstu društveno relevantnih pitanja savremenog sveta. U nadi da ćemo zajedničkim naporima ispuniti ovaj cilj, radujemo se vašem učešću na konfereciji i tekstovima koji će po završetku konferencije biti štmapani u Zborniku radova sa konferencije. Podteme naučnog skupa „Vera i znanje“ - smisao života i vera - smisao života i znanje - znanje/racionalizacija i teza o sekularizaciji (Veber, Berger, Vilson i drugi) - vera i razum; znanje (nauka) i religija - postsekularno društvo (Habermas, Milbank, King) - dometi i ograničenja naučnog istraživanja vere - metodološki problemi u naučnom izučavanju vere - istraživanja aktuelne religiozne situacije Važni datumi: - dostavljanje naslova rada sa apstraktom obima do 200 reči poslati na srpskom, engleskom ili ruskom jeziku do 15. marta 2016. godine na mejl adresu blagomil@91sbb.rs; - dostavljanje samih tekstova na srpskom, engleskom ili ruskom jeziku obima do 15 stranica teksta A4 formata dostaviti do 15. maja 2016. godine na mejl adresu blagomil@91sbb.rs . Uputstvo za izradu rada Obim rada ne sme preći 15 strana, uključujući reference, font Times New Roman 12, papir formata A4, margine 2,5 cm, jednoredni prored. Radni jezici konferencije: srpski, engleski, ruski. Међународни Програмски одбор научног скупа др Мирко Благојевић, Институт друштвених наука – председник одбора и чланови: Проф. др Зоран Кинђић, ванредни професор Факултета политичких наука у Београду; др Маринко Лолић, начни сарадник Института друштвених наука у Београду; др Михај Радан, Универзитет у Темишвару (Румунија); др Нонка Богумилова, Бугарска Академија наука; др Иван Цвитковић, Академија нука БиХ; др Сергеј Лебедев, Белгородски државни универзитет (РФ); др Олга Смолина, Северодоњецки државни универзитет (Украјина): Организација научног скупа Владимир Ђурђевић, филозоф, Смедеревска Паланка. Beograd, Smederevska Palanka, januar 2016. godine. Potencijalni učesnici: Zoran Kindjić Marinko Lolić; Vladimir Đurđević Mirko Blagojević Zorica Kuburić Dragana Ciparizović Dragoljub Đorđević Dragan Todorović Zoran Vidojević Ivica Todorović Aleksandra Pavićević Aleksandra Djuric Jelena Djuric Ivan Cvitković Jurij Stojanov Nonka Bogumilova Sergej Lebedev Sergej Trofimov Kristina Bojanovic, Niksic, kristina.bojanovic@gmail.com Olga Smolina Smirnov Kublickaja Mcedlova lokosova Pavel Olhov Viktorija Rjapuhina
-
- 2
-
-
- вера и знание
- смедеревска паланка
-
(and 1 more)
Tagged with:
-
Тезисы лекции, прочитанной студентам Мастер-Студии Университета Белграда (Республика Сербия) по направлению подготовки "Религиоведение" 28 февраля 2015 г. С 1990-х гг. социология религии в западных странах после периода некоторого «застоя» в 1970 – 1980-е гг. переживает очередной подъём. Объективным основанием этого стала бурная «ревитализация религии» в современных секуляризованных обществах (М. Благоевич) во всём многообразии её конфессионального содержания, общественных и культурных форм и социальных последствий. В европейских странах и США отмечается всплеск в развитии социологических теорий религии и актуализация эмпирических исследований, среди которых выделяется подход «Религия и ценности» (Р. Инглегарт и др.) В последние 10-12 лет признаки такого подъёма обозначились и в российской и, по некоторым признакам, в сербской социологии религии. При дефиците собственно теоретически разработок, следует отметить активизацию учёных в области исследовательской методологии, увеличение количества и спектра прикладных исследований, а также активные «подвижки» в организационной области. В этой связи представляется важным соотнести мировую и российскую (восточноевропейскую) социологию религии с тем, чтобы лучше оценить перспективы развития этой отрасли социологической науки в наших странах и её интеграции с социолого-религиоведческими направлениями исследований в ведущих в социологическом отношении странах. Прежде всего, необходимо определить базовые понятия. Автор науковедческого термина «парадигма» Т.С. Кун определяет парадигмы в науке как «наборы предписаний для научной группы» и «общепризнанные образцы», указывающие на конкретные решения «головоломок». Конкретизацией данного понятия служит концепт «исследовательская программа». По И. Лакатосу, исследовательская программа – это непрерывная последовательность научных теорий, включающая отрицательную эвристику (правила, каких путей исследования избегать) и положительную эвристику (правила, какие пути исследования избирать и как по ним идти). В дальнейшем мы будем использовать указанные понятия как синонимы. Известный российский социолог религии А.А. Игнатьев предлагает выделить и рассматривать пять основных исследовательских программ в мировой социологии религии. 1. Мониторинг религиозной ситуации. Им занимались советские религиоведы, и сейчас многие российские социологи религии продолжают им заниматься. Религиозная ситуация определяется как состояние религиозности общества или его части, которое «рассматривается в двух аспектах или на двух уровнях: массового сознания и институциональном. В первом случае это характеристики религиозности населения, во втором – деятельности религиозных организаций» (Р.А. Лопаткин). По мнению А.А. Игнатьева, в данной программе религия априори понимается как пережиток, поэтому в СССР и были столь популярны подобные исследования. Собственно, сохраняющаяся инерция такого отношения к религии может рассматриваться как культурно-мировоззренческий базис функционирования данной программы в качестве актуальной. 2. Программа, основанная Э. Дюркгеймом и связанная с термином «Священное». Эмиль Дюркгейм рассматривал религию как, прежде всего, институт социальной интеграции, солидарности людей вокруг сакральных оснований, осуществляемой через соответствующие коллективные представления и ритуал. Данная программа была очень популярна в начале ХХ века, а также в среде советских религиоведов. А.А. Игнатьев отмечает, что это программа, в рамках которой о религии могут «убедительно» говорить даже очень далёкие от религии люди. В качестве предмета изучения речь идёт здесь о неустранимом функциональном аспекте любой религии, для понимания которого зачастую не требуется глубокого проникновения в её внутреннее содержание. Именно в этом ключе «классики» советского религиоведения, как представляется, говорили о «социальной сущности религии», а Ю.А. Левада обосновывал в своей известной работе расширенную функциональную трактовку феномена религии как такового. По существу, эта программа «работала» в наших странах под видом марксистской. 3. Программа, основанная М. Вебером в его работе «Протестантская этика и дух капитализма» («тезис Вебера» – положение об определяющем влиянии религиозных идей и ценностей на формирование социальных качеств верующих, разработанное главным образом на материалах европейского протестантизма в его гипотетической связи с капитализмом). Суть исследований такого типа состоит в выявлении влияния религии на экономику, политику, научную деятельность, демографию и т.д. Эта программа, отмечает А.А. Игнатьев, была очень популярной вплоть до 1970-1980 гг. В российской социологии она распространения не получила по причинам объективного характера: религия в СССР была фактически изолирована от основных институциональных областей общественной жизни, поэтому отсутствовал актуальный предмет изучения, а в обществоведении доминировал догматический марксизм, диктующий критическое отношение к «веберианству». В современные исследования по социологии религии в России включаются разве что её отдельные фрагменты, в основном когда речь идёт о качественном анализе (работы И.В. Забаева, Л.И. Григорьевой). 4. Программа, которая зиждется на трудах П. Бергера и Т. Лукмана. Это попытка синтезировать Дюркгейма и Вебера; в её рамках понятие священного не является трансцендентным предметом аффекта, а есть идеальное представление об обществе. Эта программа, по мнению А.А. Игнатьева, знакома нам как «Теория секуляризации». Иными словами, здесь акцент делается на «субъективных смыслах» (Вебер) или «коллективных представлениях» (Дюркгейм), посредством и в рамках которых социальные субъекты осваивают доступную им реальность – и прежде всего реальность социальную. Собственно религиозная предметность здесь не отрицается, как в классическом дюркгеймианстве, но при этом она вовсе не исключает значимости «земной» реальности как второй и по-своему не менее значимой референции религии. Как следствие, религии и конфессии формируют собственные версии интерпретации и оценки реальности, которые претендуют на её генеральное определение. Религиозные смыслы, «совмещающие опыт сверхъестественного и опыт священного» (П.Л. Бергер), и светские (секулярные) смыслы, выносящие сверхъестественное за рамки дискурса о священном, конкурируют между собой в обществе, «форматируя под себя» те социальные отношения и практики, над которыми им удаётся получить когнитивный контроль. В данном парадигмальном русле находится и теория социокультурной динамики П.А. Сорокина с её циклической сменой «идеациональных» и «чувственных» эпох, в основе которой лежит смена базовых социальных ценностей. 5. Наконец, пятая программа, которая, по мнению А.А. Игнатьева, является наиболее актуальной в мировой социологии религии за последние 20 лет, строится вокруг понятия «обращение», причём имеется в виду не только обращение из атеизма в религию, но и из одной религии в другую и внутри религии (конверсия). Основной вопрос здесь – «Как люди становятся верующими? Ведь никто верующим не рождается — верующим становятся». По существу, как нам представляется, она вырастает из программы № 4, актуализируя одно из наиболее актуальных в ней направлений исследования и чётко соотносясь с микросоциологическим контекстом. Религиозность есть не что иное, как качество сознания социального субъекта, ставящее его в то или иное отношение к религиозным и косвенно – к светским институтам. На наш взгляд, проблематика социологического критерия религиозности не случайно начинает разрабатываться именно в 1960-е гг. – годы активного развития «альтернативных социологий», среди которых выделялась теория социального конструирования реальности «шютцеанцев» Бергера и Лукмана. Парадигмальный подход «альтернативистов» с его акцентом на микросоциальные взаимодействия, субъективные смыслы и «персонализм» сделал возможным и необходимым постановку вопроса о религиозности как значимом и даже центральном социально-религиозном явлении. У первой программы очень сложные отношения с социологией религии как с академической дисциплиной. Как отмечает А.А. Игнатьев, «Пожалуй, только в нашей стране мониторинг религиозной ситуации рассматривается как социология религии». Тем не менее, на наш взгляд, данное противоречие снимается, если рассматривать программу «религиозной ситуации» без претензий на особую парадигму, но как «служебный» раздел, прикладной модуль социолого-религиоведческих исследований, потенциально совместимый с различными научно-исследовательскими программами. При этом дискуссионным является вопрос о границах применимости каждой из этих программ при анализе религиозных ситуаций. Программа Дюркгейма, по оценке А.А. Игнатьева, сегодня развивается уже вне социологии религии. Здесь в качестве предметных областей выступают на первый план социальная / культурная антропология, политология, социальная психология. У автора этой лекции и его коллег есть интересный опыт применения дюркгеймовской парадигмы к изучению локальных идентичностей населения российских регионов (руководитель проекта П.Л. Крупкин). Веберовская программа в её классическом варианте уже во многом себя исчерпала (так, возражения обычно вызывает преувеличенная, по мнению критиков (Тауни и др.), роль религиозного фактора в формировании европейской капиталистической системы. Считается также, что в постиндустриальную эпоху веберовские идеи далеко не всегда вообще применимы. Из уважения к авторитету Вебера некоторыми исследователями предлагалось ввести «мораторий» как на критику, так и на использование ряда его «устаревших» положений – М.Ю. Смирнов). Соответственно, самой актуальной на сегодняшний день, по мнению автора, является пятая программа. А.А. Игнатьев несколько обходит вниманием четвёртую программу, а именно она, на наш взгляд, представляется наиболее эвристичной в силу своего универсализма. Соединяя институционально-функциональный и «знаниевый» подходы, данная программа (парадигма) представляется способной порождать языки описания и моделирования самых различных социально-религиозных явлений. Из наиболее известных современных штудий в этой области следует упомянуть «культурсоциологию» Дж. Александера. В этом теоретико-методологическом русле весьма интересны попытки анализа религиозных феноменов (в России – Д.Ю. Куракин). Что касается такой популярной сегодня темы, как «индекс религиозности», то, по мнению А.А. Игнатьева, она может быть встроена и в программу мониторинга религиозной ситуации, и в программу религиозного обращения. Тем не менее, возможно, наиболее эвристичные и плодотворные решения этой «научной головоломки» (так же как и ряда других) ожидают нас в горизонте программы Бергера – Лукмана. Именно здесь предполагается наиболее гармоничный «баланс» и творческая интеграция качественной и количественной исследовательских стратегий, возможность точек соприкосновения функционалистов и эссенциалистов, макро- и микросоциологических подходов и рефлективного переосмысления научного наследия, накопленного на сей день в русле разных исследовательских парадигм. На пути такой интеграции нам видится дальнейшее творческое развитие научной отрасли социологии религии. Сергей Лебедев Ссылки: http://sociologyofreligion.ru/topic/1584-reportazh-s-seminara-komiteta-«sotciologiia-reli/ http://summa.rhga.ru/edin/pers/detail.php?rraz=2&ELEMENT_ID=5349
-
1 декабря 2015 г. в Институте общественных наук Белграда (респ. Сербия) прошёл круглый стол по теме "Сербское и российское общество: социальный, экономический и культурный мейнстрим". В его организации и проведении принял участие Институт управления Белгородского государственного Национального исследовательского университета (делегация в составе заведующей кафедрой социологии и организации работы с молодёжью проф. И.С. Шаповаловой, зам. директора по международному сотрудничеству Института управления Л.Н. Шмигириловой и профессора кафедры социологии и организации работы с молодёжью С.Д. Лебедева). Проблематика религии в современном обществе была представлена в трёх выступлениях из десяти: Благоевич Мирко (Институт общественных наук, Белград). "Десекуляризованое общество и витальность религии" Лебедев Сергей (Институт управления НИУ "БелГУ", Белгород). "Социологические критерии религиозности: проблемы и подходы" Тодорович Ивица (Этнографический институт Сербской Академии наук и искусств, Белград). Новые исследования сербских народных традиций: прошлое и современность. http://www.bsu.edu.ru/bsu/news/news.php?ID=350413&IBLOCK_ID=176
-
- 1
-
-
- идн -белград
- д. тодорович
- (and 5 more)
-
Од 26.-28. јуна у Смедеревској Паланци одржан је Међународни научни скуп „Религија и насиље“ у чијем раду су учествовалиполитиколози, социолози и теоретичари религије из Русије, Бугарске, Енглеске, БИХ, Црне Горе и Србије. Скуп је свечано отворен у петак у Народном музеју, а настављен је у суботу у хотелу „Језеро“. Недељу, на Видовдан, гости су провели у обиласку Народног музеја и посети винарији „Деспотика“. http://palankadanas.com/одржан-међународни-научни-скуп-религ/
-
- 1
-
-
- религия и насилие
- Сербия
-
(and 3 more)
Tagged with: